Taj osećaj da im je država oteta i privatizovana od strane interesnih klika ukazuje na dublju krizu legitimiteta države i njene uloge u društvu, nego što je sam problem demokratske smenjivosti vlasti.

Pretvaranje institucija u servis vladajuće klike ovakvih razmera moguć je jedino u uslovima nepostojanja profesionalnog integriteta zaposlenih u državnoj upravi, koji su bez pogovora i svojevoljno pristali da budu marionete partijskih nalogodavaca. Zakoni u uzurpiranom parlamentu usvajaju se isključivo po meri vlasti a na štetu građana, a iste selektivno sprovode ili grubo krše upravo institucije zadužene za njihovo sprovođenje. Slučajevi Savamale, Rakite ili bespravne gradnje na Pančićevom vrhu samo su vrh ledenog brega organizovane pljačke i korupcije pod blagoslovom klijentelističke države, u kojoj je javni interes potpuno podređen privatno-partijskom.

Bezbednost i imovina građana sve češće su ugroženi pred najezdom partijskih ‘investitora’ i ‘biznismena’ i njihovih privatnih parapolicijskih obezbeđenja, koji nesmetano operišu u uslovima nepostojanja pravne države i sigurnosti. Partijska država pokazuje veliku toleranciju za privredni kriminal i sistemsku korupciju, ali je zato spremna da u svakoj prilici trenira autoritet i sprovodi represiju nad građanima. Tako imamo tragikomične slučajeve sprovođenja ‘vladavine prava’ u vidu drakonskih kazni za minorne prekršaje, poput zatvorske kazne za nepokošenu travu. Paradržavnim institucijama, poput privatnih izvršitelja i javnih beležnika, data su tolika diskreciona ovlašćenja da uređuju najosetljivija pitanja, da praktično deluju po sopstvenim pravilima van efikasne institucionalne kontrole.

Da travestija demokratskog sistema u Srbiji bude još potpunija, vladajući režim se pobrinuo svojim entuzijazmom da uređuje potpuno periferna društvena pitanja. Raznim pravilnicima i uredbama država nespretno i invazivno pokušava da ‘reguliše’ privatnu sferu, pa čak i intimni život građana. Otud opravdana bojazan u javnosti da vlast sve više naginje ‘štazijevskom’ konceptu države, kako bi kod građana proizvela osećaj da su stalno pod budnim okom sveprisutnog Velikog brata. Najavljeno masovno instaliranje nadzornih kamera bez zakonske osnove, formiranje kontroverznog DNK registra, brojne zloupotrebe i ustupanje trećim stranama ličnih podataka građana – samo su neki od skorašnjih primera grubog kršenja privatnosti građana od strane države.

Opsesivni poriv da kontroliše sva društvena dešavanja i uguši svaki vid kritike, vladajuću kliku je navela na kreiranje sopstvene paralelne javnosti. Kao pandan postojećim, gotovo preko noći nikle su prorežimske verzije satiričnih TV emisija, nevladinih organizacija, istraživačkih internet portala i ‘eksperata’. Mahom je reč o diletantskim i preočiglednim pokušajima stvaranja protivteže kritičkoj javnosti i valjda pokušaja stvaranja privida da vlast ima podršku i u informisanom i obrazovanom delu društva.

Svesniji deo javnosti sa pravom očekuje ozbiljne promene sistema u vidu trajnog sprečavanja uzurpacije institucija, ali i građenja odnosa države i društva na zdravijim osnovama. Ukoliko se kriza institucija produbi, država uskoro neće biti u stanju da obavlja ni najosnovnije funkcije iz svog domena i obezbedi uslove za normalno funkcionisanje društva. U takvim uslovima za očekivati je da će se trend samoorganizovanja građana nastaviti u sve većoj meri, u pokušaju da zaštite svoja prava u disfunkcionalnom sistemu.

Društvo i država se nalaze na sigurnom putu ka konsolidovanoj partokratiji i otvorenoj diktaturi. Promenom vlasti možda ćemo dobiti još jednu priliku da povratimo demokratski poredak zasnovan na principima uzajamne kontrole i ravnoteže vlasti. Vraćanje legitimiteta državi podrazumevaće i uspostavljanje efikasnog institucionalnog mehanizma za sprečavanje zloupotrebe vlasti i javnih funkcija. Kako bi srpsko društvo dobilo šansu za ozdravljenje, promena vlasti bi morala da bude praćena i nekim vidom lustracije, otvaranjem tajnih dosijea i retroaktivnom proverom imovine javnih funkcionera. Evolucija iz despotskog u građansko društvo u kojem bi podanički odnos prema vlasti zamenio koncept odgovornosti i javnosti, zahtevaće kontinuirano političko osvešćivanje građana i odgovarajuće obrazovanje mladih. U tom kontekstu neki vid ‘sporazuma’ ili ‘ugovora’ sa narodom mogao bi da predstavlja prvi korak ka izgradnji države koja će moći da odgovori na potrebe građana.

Autor je politički analitičar iz Beograda

Povezani tekstovi