Identitetsko pitanje Crne Gore – Suština današnjih problema

Konstantna dinastička borba za “svesrpski” presto trajala je kroz čitav XIX vek između kuće Petrović-Njegoš i kuće Obrenovića i nastavila se većim ili manjim intenzitetom i nakon dinastičkog prevrata u Srbiji 1903. godine, odnosno dolaska Karađorđevića na vlast, dakle sve do 1918. godine kada je nakon više od dva veka nezavisnosti odlukom velikih sila pobednica u Prvom svetskom ratu, Crna Gora priključena Kraljevini Srbiji, a potom zajedno sa njom ušla u zajedničku južnoslovensku državu. 

Način na koji je to učinjeno (a ne sama ideja ujedinjenja!) na nelegalnoj Podgoričkoj skupštini, bio je apsolutno u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Ustavom Kraljevine Crne Gore iz 1905. godine, što više nije sporno ni u srpskoj istoriografskoj literaturi.

Etnička, jezička, kulturna i verska sličnost srpskog i crnogorskog naroda, težnje samog vladara Crne Gore kralja Nikole da bude na prestolu ujedinjene srpske države i stoga njegovo potenciranje sopstvenog „srpstva“, umnogome su uticale da  se Crna Gora danas više nego ikada suočava identitetskim pitanjem.

Istorijske paralele nisu  u potpunosti adekvatan odgovor na pojedine probleme u sadašnjosti , ali su itekako dobar model za njihovo raščlanjivanje i jasnije predstavljanje.  Zato ću pokušati da ukratko ukažem na njih.

Naime, mene su istorijski odnosi Srbije i Crne Gore oduvek podsećali na odnose Rusije i Ukrajine. 

Ispričaću vam stoga jednu istinitu anegdotu. Moj ukrajinski prijatelj Mikolaj Rjabčuk je pisac i univerzitetski profesor u Kijevu. Upoznao sam ga davne 2001. godine  na jednom međunarodnom skupu.

Ukrajinac i po ocu i po majci, pa iako nije nikakav nacionalista ili, ne daj Bože šoven, radosno je dočekao 1991. godinu kada Ukrajina dobija državnu nezavisnost. „Međutim“, kaže Mikolaj , „nakon dve tri godine naše nezavisnosti i medijskog i svakog drugog forsiranja ukrajinskog jezika u našoj javnosti, desilo se da moja supruga i ja posetimo moju majku u selu gde sami i ja rođen.

Majka se obradovala našem dolasku jer se dugo nismo videli. Moja žena i ja smo, ne bez ponosa, sve vreme govorili naš ukrajinski jezik, na šta mi  je moja majka, neuka seljanka, na odlasku najdobronamernije spočitnula: ‘Sine, ti si školovan čovek, doktor si nauka, zašto govoriš  poput nas seljaka, govori brate ruski kao i sva gospoda iz grada,  da mogu da se s tobom podičim’!“  Ovo je Rjabčuk  docnije  opisao i u jednoj svojoj knjizi. 

Šta to govori?

To govori o problemu identiteta današnjih Ukrajinaca. Decenijama u SSSR-u vladajući jezik je bio ruski, ali vekovima ranije postojala je i tzv. Kijevska Rusija, mnogo civilizovanija i naprednija od takozavnih „Moskovita“. Iako je Kijevska Rusija pala pod najezdom Mongola u 13. veku, mnogi Ukrajinci tu svoju sjajnu tradiciju i kulturu nikada nisu zaboravili.  Ne od Mikolaja već od drugih Ukrajinaca sam čuo ove pomalo prepotentne reči: „Mi Ukrajinci smo zapravo aristokratija ruskog naroda“. (Nešto slično mi je za Crnu Goru u odnosu na Srbiju davnih sedamdesetih godina rekao ne bez izvesnog ponosa moj  kolega sa studija, poreklom iz Crne Gore!)  

Ima li napred rečeno istorijske  sličnosti sa odnosom Crne Gore i Srbije? Ima, dakako. Knjaz Nikola je slično govorio nazivajući  Obrenoviće  i kasnije Karađorđeviće „govedarima“ , smatrajući da njemu  kao potomku „slavnih predaka sve samih duhovnika i vladika“ , treba da pripadne  presto ujedinjenog srpstva. U jednom crnogorskom udžbeniku, tačnije u „Zemljopisu Knjaževine Crne Gore“ iz 1899. godine nalaze se sledeće reči: „U Knjaževini Crnoj Gori žive Srbi, većinom vjere pravoslavne, ima ih oko 300.000 i nešto malo muhamedanaca i rimokatolika.“ 

Crnogorstvo, ako ga je ko tada i propagirao  bilo je samo u funkciji državnosti , a „srpstvo“ , pak, podrazumevajuće kao etnička pripadnost kako za kralja tako i za najšire cnogorske mase. „Što si ti?“ „Ja sam Srbin iz Crne Gore, vjere pravoslavne“ – to se moglo do 1918. čuti na svakom koraku. To je i kralj Nikola potencirao, na nesreću svoju i cele Crne Gore kako će se 1918. pokazati. 

 Možete li da zamislite da je načelnik štaba Vrhovne komande crnogorske vojske 1915. godine,  bio  srbijanski pukovnik Petar Pešić!  Gde to ima da načelnik štaba vojske jedne nezavisne i suverene zemlje bude oficir iz druge države?  

Velike greške  iz sebičnih, dinastičkih razloga pravio je upravo kralj. Njegove političke kombinacije, međutim, pokazale su se pogrešnim. Tragedija iz 1918. godine bila je u velikoj meri državno-dinastičkog karaktera, mnogo manje etničkog.  (Na  linku  https://independent.academia.edu/ZlatojeMartinov  može se, pored ostalih mojih radova, pročitati i rad „Prisajedinjenje Kraljevine Crne Gore Kraljevini Srbiji 1918.“).

Kriza identiteta se nastavila i u Titovoj Jugoslaviji. Ne iz neke zle namere. Naprotiv, u SFRJ se nacionalno izbegavalo upravo zbog užasnih pokolja u Drugom svetskom ratu. Crna Gora je 1945. nanovo dobila jedan oblik državnosti koju je nepravedno i nasilno izgubila 1918.  Ali sada više nije bilo važno ko je Srbin, Hrvat, Slovenac, Crnogorac… Crnogorci tako nisu imali priliku da umesto nekad dinastičkog, a sada proletersko-radničkog  pitanja,  postave i pitanje svoje nacionalnosti, svog identiteta. Ono se doduše postavljalo tu i tamo, ali je nailazilo na strahovite prepreke federalnih vlasti, ali i samih vlasti u Crnoj Gori upravo na osnovici  straha od mogućih nacionalizama, šovinizama i separatizma.  (Slučaj Jevrema Brkovića , formiranja Dukljanske akademije, pojave „Etnogeneze Crnogoraca“ dr Špira Kulišiča  i sl.)

Tek će  obnavljanjem državnosti Crne Gore 2006. godine to pitanje postati aktuelnije i moći da se slobodno iskazuje. Ali petnaestak godina državne samostalnsoti (i uz neprestane pritiske „starijeg brata“) , bio je suviše kratak rok da bi se vekovna verovanja i samih  Crnogoraca kao Srbima tako lako mogla prevazići. Jedan moj prijatelj slikar, Crnogorac  koji živi u Beogradu, kad sam mu 2006.  nakon  referenduma čestitao nezavisnost Crne Gore mi je odbrusio: „To je akt rasrbljavanja!“. Bio sam razočaran, duboko. Ali sam znao da mnogi tako misle, ne samo gotovo 90 posto Crogoraca koji žive u Srbiji nego i dobar deo onih u samoj Crnoj Gori. 

Crnoj Gori u ovom trenutku ne treba desno orijentisana nacionalistička stranka. Uz već postojeću desni , prosrpski  tzv. Demokratski front (DF) koji vodi četnički vojvoda (kako sebe voli da tituliše) Andrija Mandić, to bi vodilo potencijalnim sukobima sa nesagledivim posledicama ne samo za Crnu Goru već i za mir na Balkanu. Crnoj Gori je potreba moderna proveropska vlast koja će promovisati demokratske vrednosti i učestovati u današnjoj teškoj borbi demokraske Evrope i sveta protiv desničarskih populističkih režima koji finansijski potpomogut od Putinove Rusije uz potajno vođstvo američkog fašiste Stiva Benona, pokušavaju da razore evropsko jedinstvo i uvedu autokratske režime poput Orbana, (koji je već na vlasti) , Salvinija, Vildersa,  Marine Lepen,  et alia.

Krivokapićeva vlada je umnogome ispostava srbijanske vlade. Njeni dometi nisu veliki, naprotiv. Ona nije u stanju da reši ni jedan suštinski problem države i društva, čak suprotno,  a najmanje  podvojenost  naroda Crne Gore  inficiranog atavizmima prošlosti  i  otvorenom podrškom  neoradikalske Srbije. Ali i Rusije. Ove potonje in secreto!  Skori događaji, sasvim sigurno,  odrediće sudbinu te vlade. Verujemo i nadamo se da će to biti na demokrtski način – izborima.

Stoga je u ovom trenutku najvažnije zaustaviti eventualne oštrije sukobe  između dveju polarizovanih grupacija (prosrpskih i crnogorskih) koji, vidimo ovih dana,  eskaliraju,  kako bi Crna Gora mogla da nastavi svoj evropski  put ali i da, čerčilovski rečeno, „nađe svoju dušu“  i svoj identitet uprkos svemu. I uprkos svakome sa strane.

Autor je magistar nauka i član Predsedništva Saveza antifašista Srbije