Ima li života posle Vučića?

Sada je to, možda, teško zamisliti, ali u bližoj ili nešto daljoj budućnosti doći će i to veče kada ga neće biti ni na jednom TV programu ni na jednoj naslovnoj strani, i kada će Marić, Sarapa, DJ Vučićević i ostali „novinari u civilu“ sedeti besposleni i zuriti u prazno.

Jednostavno, sve ima svoj kraj, pa tako i vladavina rodonačelnika i izumitelja ološokratije i njegove kriminalne organizacije nazvane Srpska napredna stranka mora jednom otići u ropotarnicu istorije. Pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, to se dešava svim vladarima, pa čak i onima koji su (u)mislili da su večni i nepromenljivi.

Kao što su se nekada ljudi pitali šta će biti sa Jugoslavijom nakon Tita, tako i sada mnogima pada na pamet pitanje kako će izgledati Srbija kada Vučić odloži svoj karirani sako u orman. Samo, ovde postoji mala razlika. Kada je bilo izvesno da će i Josip Broz jednom umreti, veliki deo ožalošćenih je brinuo kako će nastaviti dalje bez njega, kao budući siročići kojima sudbina neumitno odnosi oca i zaštitnika.

Danas, kada se razmišlja o Vučićevom kraju, ne misli se na odlazak u večnost (hm, uglavnom), nego na silazak s vlasti koji se, hteo on to ili ne, približava. Takođe, niko se normalan ne brine kako će dalje bez njega, već razmišlja o tome koliku je štetu napravio do sada i koliko će toga još stići da upropasti dok mu konačno ne vidimo leđa.

Povodom ovoga postoje dve škole mišljenja. Jedna zastupa tezu da je Srbija u proteklih nekoliko godina trajno devastirana, oštećena i ruinirana na način gde nikakva popravka ne pomaže. Ne postoji damage control koji bi, recimo, čarobnjaci iz Brisela mogli kod nas da primene. Iza najezde gladnih skakavaca ostaće samo pustoš.

Jedini način je da se, kažu oni, lepo i detaljno pređe valjkom preko cele zemlje, pa da se nakon toga krene iz početka. Drugi, pak, misle da će nešto, ipak, ostati kada prođe vladavina ološa i da će biti dovoljno da neki pametni i obrazovani ljudi dođu na vlast, pa da Srbija procveta i postane sasvim solidno mesto za život.

Kao što to obično biva sa teorijama koje idu u krajnost, tako i u ovom slučaju ni jedna ni druga nisu blizu istine. Naravno, svako kome Pinkovi, Hepiji i Informeri nisu spržili moždane ćelije, zna da je Vučićeva vladavina napravila veliku štetu i da ona postaje veća svakim danom koji on i njegovi provedu na vlasti.

Bez obzira na ružičaste naočare koje ovakvi mediji stavljaju svojim konzumentima svakog dana, činjenice neumitno govore o sve nižem standardu, besprizornoj i otvorenoj korupciji, partijskom zapošljavanju, diletantima koji uništavaju i ono malo što je ostalo od proizvodnje, porastu organizovanog kriminala, pravosuđu koje je potčinjeno vladajućoj partiji, plagijatima, kupljenim diplomama i ostalim stvarima što je od ove lepe zemlje napravilo mesto iz koga svako ko može beži glavom bez obzira.

Takođe, pored ovih konkretnih stvari, vidljivih golim okom, postoji i nešto što nije tako uočljivo, ali može biti i te kako opasno, potencijalno još i više od sve većeg siromaštva i strmoglavog pada ekonomije. Radi se o tome da stasava nova generacija koja ima vrlo specifičnu percepciju prema svemu što ih okružuje.

Odrasli u sistemu koji ih je naučio da ovde opstaju samo besprizorni i beskrupulozni, da rad, poštenje i moral ne vrede ništa i da za uspeh i napredovanje u životu valja zakucati na samo jedna vrata, naviknuti da se na cilj najbrže može stići prečicom, oni i ne znaju kako funkcioniše normalna država, a za nekoliko godina treba da preuzmu odgovorne funkcije i počnu da kreiraju život u ovoj zemlji. Ukoliko se ništa ne promeni, neće biti teško zamisliti kako će to izgledati.

Bio ovaj na vlasti, ili na nekom drugom mestu, otrovno seme koje je posejano, davaće iste takve plodove.

Kao što će i oni koji su zahvaljujući bliskosti sa režimom A. Vučića pokupovali sve što iole vredi u Srbiji i nakon odlaska sa vlasti ostati formalni vlasnici ove zemlje. Osim, ukoliko se ne sprovede ono što je u nekom drugom svetu sasvim normalno. Detaljno ispitivanje porekla imovine i temeljna lustracija.

Da li će postvučićevska era u Srbiji biti katastrofa ili ne? To, sasvim sigurno, zavisi samo od jedne stvari. Svakako neće biti potrebno prelaziti valjkom i otkrivati točak iznova, ali, isto tako, neće ni biti dovoljno da se izvrši prosta promena vlasti i na njihovo mesto dođu malo umiveniji, školovaniji i pristojniji ljudi. To smo, ako se dobro sećam, već imali prilike da vidimo. Ono što je neophodno uraditi je postaviti sistem koji će funkcionisati.

Ali stvarno, bez fingiranja. Sistem zasnovan na striktnom poštovanju zakona, na nultoj toleranciji prema korupciji, na otvorenom i tolerantnom društvu, na nezavisnom pravosuđu, na profesionalnim medijima, na državi koja će isključivo biti servis građana… Lako je reći i lepo zvuči, ali nije baš tako jednostavno uspostaviti to što, većini ljudi, zvuči kao utopija. Pogotovo u ovoj zemlji gde tako nešto, zapravo, nikada u istoriji nije ni postojalo.

Ipak, kada dođe taj dan, neće biti zalud bar pokušati. Ko zna? Možda nam i svane onaj nedočekani šesti oktobar.

Autor je novinar i pisac