Informativni razgovor iz podruma staljinizma

To je takoreći zakon koji su otkrili svi naučnici koji su stavljali pod „lupu“ državu koja, po definiciji, ima monopol nad silom i upotrebom sile. Istorijski posmatrano, omiljena tema svih diktatora bila je „sigurnost“, koju oličava policija, „čuvar reda i poretka“.

U svim totalitarnim režimima građanima se ostavljala mogućnost da sudeluju na „pogrebu“ slobode, a što manje i ređe u njenom oblikovanju i stvaranju. To se i u tim situacijama odvijalo pod budnim okom „čuvara reda“ u uniformama i političke policije u civilnim odelima.

Mnogi relikti iz mračne prošlosti su preživeli. Na primer, jedan od tih je i „poziv na informativni razgovor“, koji je nastao u podrumima staljinizma, čija je žrtva bio i sociolog Jovo Bakić. To je jedan od najboljih dokaza koliko je naša sadašnjost „natopljena“ prošlošću. Šteta je što učesnici protesta nisu odmah organizovali skup i zahtevali hitnu smenu lica koje je potpisalo taj poziv.

Institucija „poziv na informativni razgovor“ predstavlja neoborivi dokaz za policijsku državu.

Ilustrativan prilog za to je i ranije priznanje Tomislava Nikolića (iz vremena kada je izjavio: „Bog je stvorio svet za sedam dana, a ja sam ga uzdrmao za dva dana!“) – u Narodnoj skupštini Srbije, tokom jedne debate, da je „12 instanci policije Srbije na njegov zahtev (!) proveravalo život i rad jednog poslanika“. Prema Nikolićevim rečima, tokom tih istražnih radnji nije moglo ništa loše da se utvrdi o poslaniku, koji je bio za Nikolića „sumnjivo lice“!

„Slučaj dr Jove Bakića“, jednog od najuzornijih naučnika i ličnosti Srbije, nije nipošto za potcenjivanje.

Povod za ozbiljniji pretres u današnjoj policiji, koja je sama po sebi oličenje „stoglave“, jeste najava o „formiranju“ komunalne policije. Istorijski posmatrano, „kolevka“ komunalne policije je Nemačka. Komunalni policajci predstavljeni su u početku javnosti kao „prijatelji i pomagači“. Međutim, kada su nacisti preuzeli moć, „komunalci“ su postali stražari i čuvari tzv. komunalnih logora, koji su nicali kao gljive posle kiše, širom Nemačke. Kasnije, od 1936. godine, „prijatelji i pomagači“ postali su masovne ubice nedužnih ljudi.

Staro je pravilo: „Policajac se ne sme usuditi da pokaže ljudsko lice. U protivnom, rizikuje da ostane bez posla!“

Zato se policijski aparat mora neprestano kontrolisati. Linija „razgraničenja“ između poretka i slobode mora se apsolutno poštovati. Bez toga, demokratija može biti nekažnjeno pogažena, a narodu koji je doveden u situaciji da razmišlja „stomakom“, nudiće se, umesto prave i istinske slobode, „sigurnost“.

Autor je publicista