Foto: BETAPHOTO/BRANISLAV BOŽIĆ/EVNije greška u naslovu ovog teksta ni zlonamerna ni sasvim greška, pre svega je pokušaj da uz što manje reči opišem svoje tridesetogodišnje iskustvo sa psihologijom i metodologijom nacionalističkih političara na vlasti u nesrećnoj zemlji Srbiji kojoj, veliko je pitanje (od milion nečega), može li i sreća pomoći.
Ivica Vučić i Aleksandar Dačić, hmm, da li bi ste uopšte primetili ovo permutovanje prezimena, da se svojski ne trudim da na to ukažem, dakle I. D. i A. V. ovih su dana pokazali svu veličinu svog teško je reći „raskošnog“ dara, jer tu ničeg raskošnog nema.
Dakle, dara za zamajavnje i lažiranje stvarnosti uz neskromno korišćenje usluga njima vernih poltrona koji razumeju svoju misiju jedino kao služenje željama šefa i čuvanja njegovog rejtinga, ma koliko slike koje pri tome emituju bile lažne i beskorisne i za državu, a pogotovu za njene građane.
Radi se naime o tom, po ko zna koji put, odigranom ruganju ljudima u kojem se glavni akteri nacereni obraćaju hipnotisanim i idiotizovanim gledaocima (dobro se oko toga trude već 30 godina) gde vode navodno teške bitke za odbranu Srbije i „srBstva“. Tako je i sa tekstom iz Atine koji je, siguran sam, po svim pravilima diplomatije i organizacije sličnih skupova bio usaglašen pre no su učesnici na put potegli, te je ta predstava u kojoj je uz dramatične i herojske poteze Aleksandra Dačića došlo do promene teksta nepotrebna.
No, nema loše prilike da se zapljune po narodu (da se situacija iskoristi) i Aleksandar Vučić prikaže kao natčovek koji sam stoji između nas nejakih i nikakvih, kojima će ti isti ili slični stranci voditi nepotrebne stadione, i pokvarenog zapada (stranaca) koji bi hteo da nas udalji od nas samih, što u prevodu znači od Putina i Rusije kao državno/društveno/vrednosne zvezde vodilje.
Tako je po rečima Ivice Vučića, Aleksandar Dačić uz nadljudske napore i bez obzira što je bio u neravnopravnom položaju uspeo da iz deklaracije izbaci delove teksta koji bi uvredili takvu ljudsku veličinu kakva je car Rusije Putin, idol Ivice i Aleksandra. Tako je „JEL“ spasio Srbiju i srBstvo, jer drugačija Srbija osim one koja postoji u glavama ovog dvojca i nema i ne treba da bude.
I tako već trideset godina Ivica i Aleksandar nekada iz drugog reda a već duže vreme sa samog vrha brane Srbiju i srBstvo. Rezultati tog pregnuća u kontinuitetu poznati su i u ekonomskom i demografskom a pogotovu u demokratskom smislu. Svakome ko se nije pretvorio u kiseli krastavac jasno je o kolikom se civilizacijskom, ekonomskom i moralnom porazu radi.
Zahvaljujući i ovom dvojcu bez kormilara, od zemlje (tada još uvek Jugoslavije) koja je imala standard koji se merio sa Španijom, Portugalom i Grčkom a bio daleko ispred Čehoslovačke, Mađarske, Poljske, Rumunije i Bugarske, došli smo do toga da svima gledamo u leđa. No, pustimo standard, šta je sa desetinama hiljada pobijenih, milion raseljenih, i nasleđem najgorih ratnih zločina u Evropi posle drugog svetskog rata.
O nasilju kao modelu, alatu i ishodištu u svakodnevnom životu treba li govoriti. Te stvarne rezultate ove dvojice i njihovih opsluživača treba sakriti ovakvim i sličnim svakodnevnim predstavama. Krajnje je vreme da ovaj dvojac bez kormilara izbacimo iz naših života a mi izađemo iz tragičnog vica koji živimo. Ako se nismo navikli (ukiselili). Vidimo se krajem nedelje.
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
