Toliko istican princip zakonitosti kao da je izazvao naopaku reakciju – da više skoro niko ne veruje u njega. Veruje se u ono što je u suprotnosti sa tim demokratskim principom; da je snalaženje vladajući metod opstanka. Pod snalaženjem se podrazumeva sve ono što daje rezultate u ostvarenju pozitivnih ciljeva. U to se uključuje laž, prevara, podvala, prinuda, korupcija i svi drugi akti koji vode postizanju ličnih ciljeva.
Prirodno je da se veruje ljudima koji vrše javne poslove – ali se postavlja pitanje do kada? Jednom ili dva puta može se biti neiskren i neubedljiv. Ukoliko se to ponavlja, dolazimo do stanja kada moramo da eliminišemo našu lakovernost.
Ministarka pravde i državni sekretar tog ministarstva nebrojeno puta ponavljaju kako je reforma pravosuđa dovela do njegovog preporoda da nam ništa drugo ne preostaje nego da uživamo u zaštićenosti naših ljudskih prava i sloboda! Pitamo se kad pre dođosmo do takvog stepena pravde, kao i kako to izvesni pravni stručnjaci govore suprotno – potpuno negativno ocenjujući stanje u pravosuđu i uopšte ostvarenje principa zakonitosti.
Jasno je svakom da se ne može voditi široka rasprava povodom svake izjave državnih činovnika, ali je zabrinjavajuće kako se učestalim ponavljanjem neistina počinje polako da pretvara u istinu. Najgore od svega jeste i to što takav manir ponašanja počinje da biva vladajući i to u pravničkim krugovima; među advokatima, sudijama, i ostalim pravosudnim delatnicima. Biti legalista znači biti maloga duha, nesnalažljivog ponašanja, i uopšte ličnost kojoj se treba podsmevati pošto ne zna šta je praktično, već samo šta je neki daleki ideal, a život je kratak da bismo se posvećivali idealima koji su vidljivi u nekoj dalekoj budućnosti.
Svemu ovome – tom manipulatorskom maniru državnih delatnika, u velikoj meri pomažu mediji, svojim nekritičkim prenošenjem nestručnih i nebuloznih izjava. Ako bi neko i bio spreman da negira neodržive stavove tih ljudi „nebeskih visina“, mediji mu zatvaraju vrata – bojeći se da će zbog toga doći u sukob sa njima i da će stoga pretrpeti štetu.
Postavlja se pitanje dokle ćemo se tako postavljati. Da li ćemo uvek biti poslušni prema svakom pojedincu iz vlasti ili ćemo se otrgnuti od takve poniznosti, boreći se za određene principe, čije ostvarenje garantuje svakom podaniku zaštitu ljudskih prava i sloboda. Ima se utisak da su pravnici najveći izneveritelji svoje profesije, da su spremni na svaku poniznost, na kršenje svih demokratskih principa, vodeći računa o svojim ličnim interesima, a za opšte vrednosti vodiće računa neki drugi, neko ko je iracionalno hrabar i ko ne zna šta je život na zemlji. Drugim rečima, vi koji verujete u zagrobni život predajte se takvim ciljevima, a nas „ovozemaljce“ ostavite da na miru proživimo ovaj jedini život koji imamo.
Otuda i ne čudi što su Ministarstvo pravde i izvesni advokati izvršili razbijanje AK Beograda, a da se pri tom nije javno čuo nikakav prekor upućen tim ljudima. Uz dirigovanje medijima, taj proces se odvija u tišini statusa nezavisnosti i samostalnosti advokatske profesije, kao da bi javna rasprava o tome šta se zbiva sa advokatskom komorom ugrozila taj status! Ne, sve se zatamnjuje unutar profesije, a ono što u javnost dođe svodi se na lažne i klevetničke događaje obojene navodno ličnim motivima.
Samo jedno pitanje na koje treba da odgovori Ministarstvo pravde jeste: zašto to ministarstvo ne postupa po odgovarajućim odredbama Zakona o državnoj upravi, Zakona o ministarstvima i najzad ( najpre) Ustava RS? Zakonskim i ustavnim odredbama predviđena je dužnost Ministarstva pravde da postupa u konkretnoj situaciji, u kom slučaju se ne bi uništila advokatska komora Beograda, već bi se uveo red u zakonito postupanje. Nezavisnost i samostalnost profesionalne organizacije advokata bila bi nedirnuta, a za dva dana bi se uspostavila zakonitost u postupanju prema njoj. Ovako, nečinjenjem Ministarstva pravde otvorena su vrata mračnim i bahatim pojedincima da je unište a potom da stvore onaj red koji nema veze ni sam Ustavom ni sa bilo kojim zakonom kojim se uređuje ova značajna služba pružanja pravne pomoći.
Koji je to red iz koga treba da se izaberu pojedinci da drugima pružaju pravnu pomoć kada oni sami žive na talasima pravnog nasilja? Nadam se da će se iz ovog ponora advokature Beograda izroditi saznanje da je princip zakonitosti najznačajniji, kako za advokate tako i za društvo i državu u celini. Najzad, zašto Ministarstvo pravde ne čini ono što je po Ustavu i zakonima dužno da čini? Možda zato što je beogradsku advokaturu videlo kao opasnost po sebe, imajući u vidu da su beogradski advokati bili kritičari pravosudne reforme, Zakona o advokaturi, Zakonika o krivičnom postupku, kao i Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom.
Za razliku od njih, advokati drugih komora su mudro ćutali i iz potaje nemo posmatrali šta će na kraju iz svega toga ispasti. Čekaju i dalje sve do trenutka kada će ih neko sa strane osloboditi straha da bi se suprotstavili onom čemu se advokati Beograda već skoro dve godine suprotstavljaju. Valjda čekaju da vlast počinje da se samokontroliše, zaboravljajući da vlast treba podvrći društvenoj kontroli, uz pomoć poštovanja univerzalnog principa zakonitosti.
Autor je advokat iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
