Jerušalaim 1Foto: Stanislav Milojkovic

Više od dve trećine članica UN glasale su da Jerusalim nije prestonica Izraela i osudile odluku američkog predsednika Donalda Trampa da SAD u taj grad premeste svoju ambasadu iz Tel Aviva.

Da nije reč o Generalnoj skupštini UN, debata o Jerusalimu i njen ishod bila bi loša pozorišna burleska, sa promašenom temom i obradom. Zašto? Zato što je Jerusalim u Izraelu, a ta međunarodno priznata država – ne Donald Tramp ili iko drugi – odabrala ga je za svoju prestonicu. Zato što su u Jerusalimu i Kneset, i predsednik Izraela, i premijer, i sva ministarstva, i vrhovni sud, a dve trećine stanovnika tog grada su Jevreji.

Zbog američkog veta, Rezolucija Generalne skupštine UN je neobavezujuća. Nikog ne obavezuje, ali svakog uznemirava. Posebno zbog toga što Rezolucija ima mnogo i faktografskih i moralnih ožiljaka.

Istoga dana, one daleke 1948, kada su UN proglasile da je stvorena država Izrael, trebalo je da bude proglašena i država Palestina, a da Jerusalim ne bude ni jevrejski ni palestinski, nego da bude slobodni i otvoreni grad pod međunarodnom upravom, a granice između Izraela i Palestine bile bi naknadno utvrđene.

Biološki obogaljeni nacističkim holokaustom, ali i srećni što im je svet, posle dvadeset vekova rasejanja po svim kontinentima i narodima, ozakonio državu na njihovoj biblijskoj zemlji, Jevreji su to prihvatili. Odrekli su se bili i svog Jerušalaima i pristali na državicu koja je, u tom času, zauzimala samo oko pet odsto njihove zemlje iz Biblije.

Palestinci i sve arapske zemlje bili su protiv. Saopštili su da jevrejska država ne sme da postoji i pokrenuli rat da je unište.

Poraženi su. Jevreji su proširili svoju državicu i ušli u zapadni Jerusalim. Oni prihvataju i novu ponudu UN: da se Jerusalim podeli i da istočni deo grada, u kome su i jevrejski Zid plača i hrišćanska crkva Hristovog groba i muslimanska džamija Al Aksa, bude prestonica države Palestine.

Odgovor Palestinaca i čitavog arapskog sveta ostao je nepromenjen: Jevreji ne polažu pravo ni na kvadratni metar svoje države. Bacanje Izraela u more trebalo je da se dogodi 1967, kada su Palestinci, Egipat, Sirija i Jordan nestanak jevrejske države proglasili za svoj ratni cilj.

Za šest dana, Jevreji su do nogu potukli invazione armije, zauzeli i Golansku visoravan, i Sinaj, stigli do Sueckog kanala, uzeli ceo Jerusalim… Većinu osvojenih teritorija su vratili. Ne i Jerušalaim. U taj grad, koji se u Starom zavetu spominje više od dve hiljade puta, premestili su svoju prestonicu.

Ovo su činjenice. U njima je odgovor i na ključno pitanje: gde je uzrok jevrejsko-palestinskih sukoba i nesreće.

I danas, Palestinci i skoro sve arapske države odbijaju da priznaju državu Izrael. Za sve njih nije sporan samo status Jerusalima, nego je sporno samo postojanje Izraela.

Zašto nikada ni Savet bezbednosti UN ni Generalna skupština UN nisu usvojili rezoluciju osude tog opasnog strateškog cilja, koji je moguće postići samo po strašnu cenu novog holokausta nad jednim narodom mučenikom?!

Na brdu Har Hazikaron (Brdo sećanja), u Jerušalaimu, Jevreji su podigli Jad Vašem, memorijalni centar posvećen žrtvama nacističkog holokausta nad njima.

U tom muzeju su i podsećanja na vekove antisemitizma u hrišćanskom svetu, i rimokatoličkom i pravoslavnom. Podsećanja na pogrome nad Jevrejima u Španiji, Portugalu, Rusiji, na doba inkvizicije kad je svaki Jevrejin mogao biti nekažnjeno ubijen, ako bi bio zatečen da pije crno vino, krv Hristovu.

Narod u kome je rođen Isus Hristos hrišćanska Evropa je označavala kao narod koji je ubio Hrista. Hitler je vrh tog bezumlja. Put ka najvećem zločinu nad jednim narodom bio mu je popločan.

Teško je umaći utisku i da u nadmoćno izglasanoj Rezoluciji Generalne skupštine UN, kojom se osporava sadašnji status Jerusalima, a nijednom rečju se ne osporavaju i ne žigošu programi uništenja jevrejske države, ima ponečeg od one moralne hipokrizije kada niko neće ni da vidi ni da osudi nacističke planove o istrebljenju Jevreja, kada se Čembrlen i Daladije klanjaju vođi Rajha, a Staljin sa njim sklapa i savezništvo.

Današnji svet trese strah od islamskih kamikaza. Trampovu odluku da SAD presele svoju ambasadu u Jerusalim, većina država je, izgleda, razumela kao dosipanje benzina na vatru islamskog ubilačkog i samoubilačkog fanatizma.

Ishod glasanja u Generalnoj skupštini UN neće taj fanatizam ni primiriti ni podmititi. Naprotiv. Svi ekstremizmi dobili su vetar u jedra. Ne samo u Izraelu i Palestini. Produbljeni su i opasni nesporazumi između SAD i EU, SAD i Rusije.

Tako to uvek biva kad se, zbog sumnjivih principa, žrtvuju temeljni principi, i kad se zatvaraju oči pred kapijama sopstvene savesti.

Autor je predsednik SPO i nekadašnji šef diplomatije SRJ

(objavljeno u listu Danas 27. decembra 2017. godine)

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

21 reagovanja na “Jerušalaim”

  1. za politicku karijeru i poznavanje stranih jezika je sve poznato, ali treba dodati da sef kabineta Mike Spiljaka i koalicioni partner S. Milosevica, M. Markovic i V. Seselja 1997-2000, treba jos mnogo, mnogo da uci o medjunarodnim odnosima, spoljnoj politici i izraelsko-palestinskom konfliktu.
    1) ceo tekst je sa ekstremistickih pozicija naradikalnijih desnih politickih snaga u Izraelu, negde oko A. Libermana
    2) veoma su brojne faktografske greske, nema se vremena i prostora. Ukratko: za sve istorijske nesrece Jevreja (zaista neverovatno velike, brojne i sistematske) Arapi do 1945 nisu ni na koji nacin odgovorni, ni direktno, ni indirektno, niti su ikada ucestvovali u progonu Jevreja,
    3) ne znamo sta predstavnik vladajuce koalicihe zeli da kaze, ali ucestvuje u vlasti zvanicno i neprekidno od 2012, a ovde sugerise nepostovanje rezolucija UN, svrstavanje na jednu stranu u delikatnom sukobu, otudjenje dvadesetak arapskih i saveznickih drzava itd.
    4) autor nazalost jeste bio ministar spoljnih poslova i period je ostso upamcen po ekstremnom diltantizmu, urusavanju profesionalnih standarda i nezakonitim i neproporcionalnim favorizovanjem rodjackih i zavicajnih i poltickih veza (ministra i posebno, njegove supruge). Bilo, ne ponovilo se. Mozda ni sada ne valja, ali to je ista koaliciha SPS – SPO koja je na vlasti bila i 1997-1999, a u Beogradu i do 2000.

    • Ми арапских савезничких држава немамо, сем Емирата, а они ће ускоро учинити исто што и Србија и Косово.

      • mnoge arapske drzave ne priznaju Kosovo – Tunis, Maroko, Alzir, Irak, Palestinci itd….

        • И шта с тим? Какве ми фајде имамо од тога?! Па, Србија ће да призна Косово, рођаче!…

        • E, pa cenjeni Vuce nista nije pocelo 1948. I nije tako kako danas izgleda.
          Da ne idemo u bas daleku istoriju, teritorija Palestine, gde se nalazio i Jerusalim, bila je deo Osmanskog carstva sve do 1916. Godine. Tada su Britanci prevarili palestinske prvake, da se pobune i oslobode od Osmanlija, a oni ce podrzati njihovu drzavu.
          Medjutim iste te 1916. Godine Britanci su sa Francuzima podelili teritorije na kojima zive Arapi uglavnom u drzavama Osmanske imperije. To je iz istorije poznata SAJKS-PIKETOVA podela, koji su lenjirom crtali granice u pesku arapskog sveta.
          U toj podeli Britanci su 1917. Godine okupirali Palestinu. Tada je odnos stanovnistva bio 15 odsto Jevreji i 70-80 odsto Arapi. Britanci su okupirali Palestinu sve do 1943. I u svim tim godinama sprovodili takvu politiku kojom su Arapi stalno proganjani i iseljavani, a Jevreji dovodjeni iz raznih drzava Evrope. Od 1948. Godine Drustvo naroda ili UN resili su to pitanje davanjem drzave Izraelu, ali i.priznanjem drzave Palestine, gde je trebalo da se podeli teritorija i Jerusalem. Ali, Arapi nisu prihvatili takvo resenje bili su ratovi i nemiri, njih je sve manje, a Jevreja koji se non-stop doseljavaju, sada su respektabilna drzava, a palestinci su degradirani na lokalnu samoupravu.
          U slucaju Izraela i Palestine, i premestanja ambasade u Jerusalim nisu u pitanju nikakvi principi. Vec borba za KOPNENU osmatracnicu izmedju Sredozemnog i Crvenog mora i dalje ka Indijskom okeanu. Kao i stratesku tacku na putu sa Bliskog istoka ka Africi, ka kojoj su se zaputili mnogi: Rusi, Kinezi, Amerikanci Turci, Evropljani. A, Izrael je jedan americki strazar na najvaznijem cek pointu, u cijem okruzenju je sve krcato izvorima nafte i gasa. Samo u sirijskim vodama ima 14 izvora nafte i gasa pa u Kiparskim, Libanskim, pa u Izraelskim, Egipatskim..
          U vodama mediterana Amerikanci imaju ambiciju da eksploatisu lokalne energetske resurse na Bliskom istoku. Izrael je njihova drzava razbijac, koja treba povremeno da disciplinuje neposlusne Arape. A, ako mi podrzavamo tu americku politiku nema problema. Pogotovu ako cemo od njih kupovati jeftiniji gas od ruskog. Ali, to su interesi, a ne principi.
          Medjutim, ako Srbija podrzava takvu politiku i misiju Iraela na Bliskom istoku, a posle bude u obavezi da kupuje njihov gas znatno skuplje od ruskog, onda je potreban jaci ALIBI OD PRINCIPA.
          Da ne bi smo ispali glupi kao Ukrajinci, kojima su Amerikanci, u njihovom slucaju BAJDEN, toliko pomogli, da su im isti ruski gas preprodavali duplo skuplje dok ih nisu doveli do prosjackog stapa.
          Amerikanci su velika sila i nije lako biti u njihovoj blizini. A, Tramp je najveca riba od svih u okeanu. Da ne ispadne na kraju da je velika ribs pojela malu za uzinu, jer mu se motala oko peraja.

          • Заборавили сте да поменете, Станојловићу, да у време када су Британци добили мандат готово да НИКО није живео у такозваној „Палестини“! И Арапи су почели да се досељавају пошто су Јевреји почели да култивишу опустелу земљу!…

          • Nije tacno da su Englezi „dovodili“ Jevreje u Palestinu. Naprotiv. Pucali su u njih i sprecavali naseljavanje na sve moguce nacine. U Palestinu su se doseljavali cionisti, pretezno iz istocnoevropskih drzava, bezeci od uzasnog antisemitizma. To su bili uglavnom veoma mladi ljudi koji su zeleli da zive slobodno u zemlji svojih predaka. Osim toga bili su veoma levo politicki orijentisani. Tako su nastali i kibuci. Posle II sv. rata u Izraelu je zivelo oko 2 miliona ljudi u miru sa svojim susedima, sve do 1968. Nazalost, posle tog rata i Izrael se okrece na desno i verska drzava preuzima komandu. Doseljavanje ogromnog broja Jevreja iz bivsih sovjetskih drzava pogorsao je stanje, jer su oni odrasli u antisemitizmu postali radikalni i netolerantni. Jevreji pocinju da rade drugima ono sto su i sami preziveli. Postaju ANTISEMITI. Zato sto u osim njih semiti i Arapi.

  2. „Trampovu odluku da SAD presele svoju ambasadu u Jerusalim, većina država je, izgleda, razumela kao dosipanje benzina na vatru islamskog ubilačkog i samoubilačkog fanatizma.“ Na sajtu SPO-a petak, 04 septembar 2020 18:16. stoji veliki naslov „Podrška Sporazumu“ u potpisu Vuk Drašković. Sporazum o preseljenju ambasade Srbije u Jerusalim. “ Tako to uvek biva kad se, zbog sumnjivih principa, žrtvuju temeljni principi, i kad se zatvaraju oči pred kapijama sopstvene savesti.“ Lepo je sebe još decembra 2017 godine opisao Vuk Drašković!

    • Upravo tacna ova zadnja recenica ali iz ugla politicara koji nikada nije isao mimo svoja dva osnovna temeljna principa od kada je aktivan u politici kao opozicionar ratu i mrznji. Prvi, Srbija mora biti zemlja na Zapadu, a drugi princip je da je svaka sledeca ponuda Srbiji od strane tog demokratskog sveta gora od one prethodne. Nikada se Draskovic nije ni zaljuljao ni dvoumio u odbrani oba principa i zato ta pateticna propaganda protiv njega traje do dan danas.

      • Ako Drašković misli da će ga Vučić uvesti u Evropsku Zajednicu, onda nije patetična propaganda protiv njega, nego on sam. Uz Gvatemalu i USA jedina smo zemlja koja seli ambasadu u Jerusalim. Za uzvrat smo dobili da Izrael priznaje Kosovo! Virtuozno pregovaranje! Zamerili smo se UN, EU, Rusiji, Kini, svim islamskim zemljama… a dobili… šta? Za političara koji je opozicionar ratu i mrznji čudnog je saveznika našao!

      • Vaš stav o ovom golubu prevrtaču koji “nikada nije išao mimo svoja dva osnovna temeljna principa…kao opozicionar ratu i mržnji“ shvatam kao šalu. Izgleda da ne znate V. Draškovića iz ranih devedesetih? To su godine pre njegovog drugog salta mortale. (Prvi je bio od vatrenog komuniste u vatrenog nacionalistu, zagovornika povratka Kraljevine Srbije).

    • Komentare kompetentnih ljudi citam sa zadovoljstvom.Tu I intelektualci ,narocito oni iz sfere tehnickih nauka mogu dosta da saznaju,narocito,ako su strucni I nepristrasni.

  3. Ne razumem zašto Danas po drugi put objavljuje stare izjave VD a u kontekstu tekućih zbivanja. Pitajte Vuka koji mu je danas lični stav pa objavite.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.