Foto: FoNet/ Medija centar

Na stranu što to „hitno“, imajući u vidu da ga čujemo po ko zna koji put, mnogima može izmamiti osmeh, naravno kiseo, najava će izvesno mnogima zvučati dobro, čak vrlo dobro. I nije nelogično što je tako. Ogromnoj većini građana već je doslovno muka od kontroverznih biznismena, estradnih „zvezda“, političara, „dama“ nedefinisanih profesija, likova bez zaposlenja i zanimanja koji „vestima“ o svojim vilama, jahtama, skupocenim automobilima i raskošnom životu, svakodnevno pune stranice tabloida, a da je pritom poreklo njihove imovine i novca koji rasipaju najblaže rečeno, nejasno. Sve navedeno, naravno, u potpunosti, čak pogotovo važi i za nemali broj funkcionera sa demagoški malim platama i imovinom i načinom životom koji su sa takvim platama nespojivi.

Zato, iako bi to bilo logično, nije mnogo verovatno da će pažnju privući pitanje – u koliko modernih, dobro uređenih država uopšte postoje posebni „vanredni“ zakoni o utvrđivanju porekla imovine, a u koliko njih je to predmet uređivanja od strane „redovnih“, poreskih zakona?

A podjednako verovatno pažnju neće privući ni još logičnije pitanje – Kako zapravo, s tim u vezi, stvari stoje u našim, već postojećim zakonima.

Naš važeći Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (član 59) sadrži odredbe o unakrsnoj proceni poreske osnovice. Predviđa, dakle, da će se, ako je neko u jednoj godini stekao, nekretnine, automobile, plovila ili bilo šta drugo velike vrednosti, odnosno napravio rashode u vrednosti koju njegovi prihodi ne pokrivaju, razlika oporezovati po stopi od 20 posto. Razume se da nema nikakvih smetnji, naprotiv, valjda se pretpostavlja da se ovakva unakrsna procena može vršiti svake godine.

Uz zakon, a direktno s njim u vezi, donet na osnovu njega i u svrhu njegovog sprovođenja, imamo još i Pravilnik o načinu i postupku utvrđivanja poreske osnovice poreza na dohodak građana na neprijavljene prihode unakrsnom procenom.

I koliki je broj slučajeva u kojima su primenjene navedene zakonske odredbe i Pravilnik?

I u odsustvu decidnog, preciznog odgovora na ovo pitanje (za koje bih rekao da bez dileme predstavlja informaciju od prvorazrednog javnog značaja), lako je pretpostaviti da je reč o zanemarljivo malom broju. Čak, bar na osnovu onog što sam čuo od ljudi koji važe za eksperte u ovoj materiji, najverovatnije je da praktično uopšte i nisu primenjivani. A podsetimo – Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji donet je 2002. godine, što znači da je na snazi 16 godina!

Da je u celom tom periodu dosledno primenjivan da li bi uopšte bilo potrebe da razgovaramo o Zakonu o ispitivanju porekla imovine?

Kako je uopšte moguće da odredbe nekog zakona budu „na snazi“ deceniju i po i duže, a da se ne primenjuju?

Je li „objašnjenje“ opet već famozno „odsustvo političke volje“?

S tim u vezi nije suvišno ni po ko zna koji put ponoviti da je krajnje vreme da odnos prema „političkoj volji“ definišemo na način koji je podrazumeva u uređenim zemljama. Politička volja jeste nešto što je apsolutno relevantno za odluku da se zakon donese, ili ne, i za to kako će izgledati sadržina zakona. Ali kada zakon bude donet, za njegovu primenu, politička volja mora biti apsolutno irelevantna. Zakon se mora primenjivati. „Politička volja“ ne sme da figurira kao bilo kakvo „objašnjenje“ za neprimenjivanje zakona, mora biti tretirana isključivo kao sinonim za izigravanje odnosno kršenje zakona, što je nešto za šta se snosi odgovornost, politička, disciplinska, krivična…

Dok i kod nas ne bude tako, malo je verovatno da će se nešto bitno promeniti donošenjem novih zakona. Pa tako ni ovog najnovijeg, koji se najavljuje.

Autor je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti