Kako smo postali društvo koje se raduje tuđoj nesreći!? 1

Pored njih, „gorele“ su i društvene mreže zbog ogromnog broja komentara ljudi koji su se „radovali tuđoj nesreći“. Kako je došlo do tog kolektivnog „nehumanog“ ponašanja?

Savski kej apsolutno više nije kej.

Kej (od francuskog quai) je naziv za ozidanu obalu regulisane reke, uređenu kao šetalište.

Bezbroj mojih komšija iz blokova, više ne šeta tuda.

Prvo, jer više ne vide reku od splavova koji su ili maltene ili bukvalno spojeni.

A takvog su gabarita da ih pogled ne prebacuje…

Jedina voda koja može da se vidi je ona između splavova i obale, koja je jezivo prljava jer vlasnici splavova ne čiste oko istih. SAV otpad sa splavova odlazi u reke.

Pritom, reni bunari su izuzetno ugroženi…

Šetnja „šetalištem” ljudima više ne prija jer se osećaju kao da šetaju po parkingu zbog automobila koji se tuda voze ili su parkirani, a ceo ovaj „ugođaj” je upotpunjen svetlosnim efektima i muzikom koja trešti sa brojnih splavova.

SVE navedeno NIJE LEGALNO po postojećem zakonu! I naravno, ne odnosi se na sve splavove!

Po propisu, a rekla bih i po zakonima zdravog razuma, estetike i morala VEĆ je definisano sledeće:

Da između splavova mora da postoji mininalna udaljenost od 15m (što je izuzetno malo jer ne žele i ne mogu svi građani da piju kafu na splavu da bi uživali u pogledu na SVOJU reku),

Da mora da postoji određena uniformisanost što se tiče veličine i oblika splavova
(Zanimljivost: u Arhivu grada Beograda nalazi se dokument iz 1728. kojim se „zabranjuje gradnja visokih zgrada u prvom redu uz dunavski kej, kako ne bi zaklonile pogled na reku onima iza.”

Da li smo toliko nazadovali da nam dokument od pre tri veka deluje kao naučna fantastika u 2020?),

Da prilazi i kapije splavova ne smeju narušavati krajolik i uništavati obaloutvrdu,

Da vlasici splavova moraju voditi računa o otpadu koji stvaraju oko njihovih objekata,

Da se mora poštovati regulacija buke,

Da prilaz vozilima mora biti ograničen samo na ona dostavna i samo u određenom periodu dana.

Problem je što se sve ovo zna i što je sve ovo izuzetno lako rešivo, ali se ne rešava.

Doduše, kod komšija nizvodno, oko Beograda na vodi više nema nijednog splava.

Zašto se onda i u blokovima (u kojima živi preko 100.000 ljudi) ne bismo rešili nelegalnih, a regulisali legalne splavove?

Pritom, najveća sramota je što se sve ovo dešava u Beogradu, gradu na dve evropske reke, kome je ta jedinstvena pozicija donela nadaleko čuveni identitet!

Sava i Dunav imaju prelepe obale, a ne samo terase splavova i čamce/glisere za uživanje u njima.

Ti splavovi jesu „brend“ Beograda, ali taj brend je nastao pre mnogo godina, kada je prijatna šetnja kejom završavana na jednom od splavova uz kafu ili ručak.

Sada te prijatne šetnje ne postoje, što znači da smo skrenuli u krajnost i celu obalu podredili splavovima, a to zaista nije fer. Ni prema prirodi, ni prema građanima koji ne posećuju splavove.

Zašto ne rešavamo probleme lokalno, po prioritetu, „odozdo na gore,“, dugoročno…?

Zašto se priča o megalomanskom, kompletnom rekonstruisanju keja, koje zahteva mnogo novca i vremena, a pritom to većina lokalnog stanovništva ni ne želi?

A lokalno stanovništvo treba da se pita o lokalitetu, zar ne? Postoje hiljade ljudi koji su udruženi u različite apolitične, komšijske grupe, koji vape za tim da neko od donosioca odluka sasluša njihov glas i mišljenje o NJIHOVOM KOMŠILUKU.

Zašto ne može samo da se popravi polomljeno, opere prljavo, zasadi iščupano i izgradi porušeno?

Tako bi se uštedeli vreme i novac u budžetu za druge potrebe grada, a stanari blokova bi dobili revitalizovani kej za kojim toliko čeznu.

Koliko još splavova treba da potone, sruši se ili izgori… Dok ne shvatimo da postoji razlog zbog čega postoje odredjena pravila i zbog čega ona treba da se poštuju?

Juče je na tim splavovima moglo da bude puno mladih ljudi. Ili da se nađu ispred… Ko bi odgovarao za njih? Vlasnik? Onaj ko je odobrio postavljanje, izgradnju i povezivanje nelegalnog splava? Niko?

Eto… ovo je objašnjenje nehumanog radovanja zbog tuđe nesreće.

Ljudi su odavno veoma nezadovoljni, a postaju i sve više besni jer im se pred očima otimaju javna dobra koja im pripadaju, ugrožavaju životi i smanjuje njihov kvalitet.

Grad treba da bude građen i uređen po meri MNOGIH, a ne NEKIH njegovih građana. A (ne)sreća svih građana je podjednako važna.

Stanje jednog društva je zaista alarmantno ako je došlo do toga da se raduje požaru!

Da li smo se i u ovom slučaju vratili u prošlost, podsećajući na onu legendu o rimskom caru Neronu i paljenju Rima?

Asistentkinja na predmetima menadžment nasleđa i kulturni turizam, Univerzitet u Bergamu