Kičomanija nije rezervisana samo za vernike u Srbiji

Ovde se radi o jednoj vrsti „marcipanske teologije“ koja daje lažnu sliku stvarnosti, ublažuje neminovnost životnih teškoća i, svodeći religioznost na lagodno i prijatno čuvstvo, samoj religioznosti oduzima njenu integralnu dimenziju. Cilj je odvojiti pažnju od unutrašnjih religijskih protivrečnosti i otkloniti sve sumnje koje predstavljaju neprijatno ili čak odbojno iskušenje za čoveka.

Na taj način kič podleže stapanju religioznih raspoloženja i crkvenih interesa, sve u nameri da se vernici zadrže u krilu crkve kao odana pastva. Kvaziestetskim ulepšavanjem i doterivanjem, kojim se vrši žrtvovanje istinitosti zarad dopadljivosti, hrišćanska vera dobija fatalan ukus saharina. Otuda i one dirljive slike madone, ružičasta voštana srdašca i ljupke svetačke figure.

Odnos religije i kiča javlja se kao subodnos šire shvaćenog kulturnog odnosa. Ako je kič odnos dominantan u jednoj kulturi, onda je verovatno da će on biti dobra baza religijskim kič osećanjima. Poznato je da se kič kao reč javila u Minhenu oko 1860. godine.

Od glagola kitschen, a u varijanti sintagme etwas verkitschen dobijamo značenje nečega što je lažno, patvoreno, na brzinu sklepano i krišom podmetnuto. U kontekstu religijskog kiča iskoristiću briljantnu misao estetičara Ernsta Fišera i u zagradi ću joj dodati samo jednu reč koja sadrži konotaciju svetog: „Kič je rasprodaja (verskih) ideala po sniženim cenama“. Danas nije teško naći primere modernih crkava koje su po svom arhitektonskom stilu i dizajnu uzorne, ali kojima nedostaje jedna „sitnica“: religioznost, to jest duhovnost kao teološka vrednost. U tom kontekstu, kao bića od krvi i mesa, ni Papa, ni patrijarsi, ni svi ovozemaljski svetitelji ne mogu predstavljati izuzetke.

Smrt kao saveznica

Krivo shvatanje vere i religije ispoljava se ponajviše u najtananijim osećanjima, kao što je žal za umrlima. Manifestacije tuge i žalosti verno odslikavaju kulturni profil onoga koji žali, ne samo pojedinca nego i cele ožalošćene porodice, nacije, društva.

Na grobljima ima toliko nesuvislosti, a ne zna se ko je za to veći krivac – oni pod zemljom ili oni nad njom. Nije slučajno Milan Kundera groblje nazvao taštinom pretvorenom u kamen. Umesto da posle smrti postanu razumniji, stanovnici groblja su – ističe on u romanu Nepodnošljiva lakoća postojanja – postajali šašaviji nego za života. Isticali su na spomenicima koliko su važni. Tu nisu počivali očevi, braća, sinovi ili bake, nego funkcioneri i javni radnici, nosioci titula, počasti i odlikovanja.

Svako je isticao svoju važnost, svoj društveni položaj, svoju čast.

Ne samo žal za umrlima, već i religijska osećanja uopšte, velikim delom povezani su sa smrću kao sudbonosnom i ishodišnom tačkom ljudskog života. Smrt je, prema tome, velika saveznica kiča. Danas možemo govoriti, veli Đilo Dorfles, o raznolikim aspektima posmrtnog kiča, sa prizorima „ružne smrti“, ganutljive i sladunjave, obavijene sentimentom i patosom – smrti „preobučene u život“, skrivene, patvorene i zamaskirane. Smrt, koja je kod starih Etruraca (nekropole) i Egipćana (faraonske grobnice) bila poštovana, koja se možda i volela, a sigurno i uzimala za ozbiljno, danas je ukroćena, mimetizirana i krivotvorena. Zbog toga su gotovo sva sadašnja „umetnička dela“ na grobljima i čitulje u lokalnim novinama nesumnjivi kič.

Kič se uvukao u groblja i spomen-parkove mnogih naroda, a njegovi izdanci nisu mimoišli ni naše prostore. Groblja su prepuna kič sadržaja, a o tome kako se zajedno sa seljakom smrt preselila iz sela u grad svedoče novinske tužbalice poznatije kao čitulje. NJima se pridružuju epitafi, zapravo prošireni nadgrobni natpisi koji se delimično nadovezuju na tradiciju takozvanih krajputaša kao obeležja seoskih grobalja.

Tu ima pravih „bisera“ kič-poruka, sastavljenih od srceparajućih i sablažnjivih izreka, kao i diletantski sklepanih stihova. Tužbalički komentar u čitulji ne kazuje ništa lično, piše Ivan Čolović. Tu je uvek reč o varijanti uvek iste, stereotipne i konvencionalne „priče o žalosti, vrlini i kobi“. Novinska tužbalica najčešće je puka kompilacija i svodi se na plagiranje: oglasi koji se potpisuju, sem ličnih podataka, od reči do reči su prepisani.

Pravoslavni kičeraj

Ako pođemo od toga da se religijska edukacija Srba tradicionalno nalazila na relativno niskom nivou, ne treba čuditi da su i srpski religijski običaji i vernici lako podlegli surogatima religijskog života, morala i duha. Čak ni Srpska pravoslavna crkva kao institucija sa svojim službenicima – sveštenicima nije potpuno izmakla izazovima kič kulture. Sveštenstvo bi htelo da veru u Boga izjednači sa verom u crkvu, što je u najmanju ruku osobina notorne posesivnosti.

Stvari se dodatno usložnjavaju ako tome dodamo mitologiju uvijenu u sjajni celofan kiča. Kod nas je najpoznatiji kosovski ili takozvani vidovdanski mit. On je zasnovan na Kosovskom boju (1389) koji u srpskoj istoriografiji dobija grandiozne mitske razmere. Srpski kosovski mit tipičan je primer koketiranja ideologije i kiča jer se na njemu potvrđuje viđenje nacionalizma kao romantičarske evokacije prošlosti.

Pravoslavni religijski kič je duboko saglasan sa mitskim iluzijama i iracionalnom logikom mita koja je zaogrnuta ruhom specifičnog političkog folklora. Mit koji je udružen sa jakim verskim osećanjima pojačava iluziju o izuzetnosti nacionalne istorije, heroizmu i nepobedivosti srpskog naroda i svemu ostalom što prelazi okvire racionalne svesti i ulazi u fantazmagorično neodoljivi svet kiča.

Takoreći do skora, ove pojave ne bi ni izazivale naročitu pažnju budući da je veoma mali broj ljudi bio verujući. Međutim, počevši od poslednje decenije XX veka dolazi do značajnog porasta trenda vernika, koji je uslovljen desekularizacijom u Srbiji i promenjenom ulogom Srpske pravoslavne crkve.

Revitalizacija religije i zadobijanje većeg kredibiliteta crkve na najširem društvenom planu vidno su se odrazili i na nivou svakodnevice: daleko je veća medijska promocija crkve i njenih predstavnika, povećan je interes za upis studenata oba pola na Bogoslovski fakultet SPC, a crkvena literatura i izdavaštvo doživljavaju veliki preporod. Uporedo sa revitalizacijom religije na ovim prostorima jačaju i zloupotrebe religije i crkve u dnevnopolitičke i nacional-šovinističke svrhe.

Neautentično ponašanje u domenu vere i religijske prakse predstavlja autentično kič ponašanje, kao što i pseudoreligioznost jeste skrnavljenje svetog. Kako opravdati psovanje Boga, a kleti se u njega, citirati Bibliju, a ne pridržavati se božjih zapovesti? Mogu li istinski vernici prećutati genocide poput onih koji su se dogodili u Jasenovcu ili Srebrenici? Je li hrišćanski saglasiti se sa zločinom? Religija obavezuje, a naš čovek današnji gnuša se obaveza i ne praktikuje moralne kodekse.

Zato je malo pravih vernika ili iskreno religioznih ljudi, a previše skorojevića i pomodaraca koji (kao kvazivernici) u crkvi, religiji i verovanju vide neki sopstveni interes, finansijski ili statusni (u smislu karijerizma). U poslednje vreme postala je moda da se političari i sportisti javno krste pred svojim pristalicama ili simpatizerima. Interesantno je da se i jedni i drugi krste isključivo pred kamerama. Jedini razlog je u tome što ih u poslovnim prostorijama i svlačionicama (eventualno) vidi samo Bog, ali ne i široka publika ili potencijalni glasači. Neko je duhovito primetio da bi vernicima trebalo uvesti plaćanje članarine – tek tada bi se videlo koliko je onih pravih.

U autokratskom režimu Slobodana Miloševića, (a u vezi sa kvazipobožnošću) stvorena je specifična kič-atmosfera. U galimatijasu nacional-socijalističkog bezumlja ni Srpska pravoslavna crkva nije umela da zauzme najispravniju poziciju. Ona je posredno ili direktno podržavala bezbožnike oličene u vlasti.

Blagosiljala je one koji su kretali u ratno-osvajačke pohode, vodeći nerazumne ratove za teritorije. Crkva u našem poslednjem sramnom ratu nije javno pozivala na uzdržavanje od oružanih sukoba na verskoj i nacionalnoj osnovi. Kod dobrog dela crkvenih otaca dolazila je do izražaja neiskrenost i dvoličnost. Na bazi stava SPC, ima razloga govoriti o nekoj vrsti pravoslavnog kiča, izniklog na jednoj varijanti pravoslavnog fundamentalizma. Besede pojedinih sveštenika pokazuju da oni ne obavljaju dobro svoju svetu misiju ne zato što su loši govornici, već ponajviše zbog toga što su loši teolozi i ljudi niskog morala.

Generalno, crkva sa ubedljivo dominantnim brojem vernika u Srbiji i danas je aktivno uključena u politički život i učestvuje u donošenju političkih odluka. Zadire i u tako delikatna pitanja kao što su porodične vrednosti ili ženska reproduktivna i seksualna prava, pre svega pravo na abortus. Vrhunac svega je vest da doskorašnji ministar zdravlja (inače, lekar po profesiji) čeka aminovanje SPC, to jest njeno izjašnjavanje o doniranju organa.

On pita patrijarha Porfirija o tako delikatoj temi i čeka njegov „blagoslov“, što će reći milost i odobrenje. To je prava populistička odluka u kojoj se favorizuje verski sentiment, a nipodaštavaju individualne odluke ljudi i njihovih porodica. U atmosferi političkog bezumlja i kič kulture ovo se uzima kao zdravo za gotovo iako je svima poznato da je transplantacija organa za određene pacijente imperativ, jedini način da prežive. Ima tu još nekih bisera, poput onog da je patrijarh o kome je reč zauzeo prvo (ja bih rekao neslavno) mesto u anketi Udruženja za zaštitu građanki i građana Osnažene. On je postao mizogina ličnost 2024. godine prvenstveno zbog njegove borbe protiv Zakona o rodno senzitivnom jeziku, takođe i zbog upornog i glasnog ćutanja na porast nasilja nad ženama.

Jadnik, ako bismo se poslužili jezikom tog glasnogovornika rodne nejednakosti, kojim se on obraća socijalno ugroženim i poniženim ženama. Napokon, odnos srpskog patrijarha prema agresiji i zločinima vladajuće stranke nad studentima kao buntovnicima s razlogom i neiskreni pozivi na „mir i međusobno uvažavanje“ povodom najnovijih opravdanih studentskih protesta su krajnje licemerni, neuverljivi i uvredljivi za mlade intelektualce koji traže istinu i pravdu u svojoj zemlji. Da ne pominjem nedavni sraman odlazak srpskog patrijarha kod Putina u Rusiju, kada je odigrao ulogu glasnogovornika predsednika Srbije.

Prosto rečeno, SPC se meša u političke poslove, a država dozvoljava jačanje teokratskih tendencija. Pri tom SPC, uz svesrdnu finansijsku pomoć države, zataškava afere i skandale u svojim redovima (kriminalne, seksualne, nemoralne), poput slučajeva pedofilije i zloupotrebe službenog položaja vladike vranjskog Pahomija ili episkopa zvorničko-tuzlanskog Kačavende. Znajući da je u građanstvu SPC najpopularnija institucija, partije na vlasti donose mnoge političke odluke u konsultacijama sa patrijarhom kao vrhovnim poglavarom i najvišim organima crkvene vlasti.

O veri i sujeverju

Kičomanija nije rezervisana samo za vernike u Srbiji. Ona se može identifikovati u svim nacionalnim sredinama i svakoj veri. Odnos između religije i kiča može se dovesti u vezu i sa politikom harizmatskog vođe, onakvim kakvim ga je predstavio Maks Veber. Vođa u svim religijskim zajednicama je prosečan, kao i svi drugi ljudi, ali mase u njega projektuju svoje natprosečne želje i potrebe, tako da u njihovim očima on izgleda velik kao Bog. Harizmata činom divinizacije dobija ulogu sveca ili svete ličnosti koja poseduje nadljudske osobine.

Najgore u svemu tome može biti da se verski i politički vođa izjednačavaju u hipertrofiranju njihovih nadljudskih osobina. A odlike ibermenša pripisane ljudskom biću su nestvarne, neizvorne, neistinite, preuveličane – one se pripisuju kič osećanjima, kič ponašanju, kič vrednostima – kičlijama. To u manjoj ili većoj meri važi za svih pet velikih religija – hinduizam, judaizam, budizam, hrišćanstvo i islam.

Kič, dakle, vrlo lako i vešto penetrira u sferu religijske komunikacije. On se može naći u institucijama vere (crkvama, džamijama, hramovima), u redovima klera i običnih vernika. U ekstremnim slučajevima pred pojedincima i grupama ne postoji alternativa jer su skoro pa prinuđeni na praktikovanje vere.

Sociološka istraživanja pokazuju da priličan broj vernika pripada onoj grupi ljudi koja veruje, ali ne zna u šta. Kod takvih ljudi, mahom starijih i manje obrazovanih, caruje versko neznanje koje potpada pod fenomen poznat pod imenom sujeverje ili praznoverje. Nemoguće je sasvim precizno i egzaktno dati definiciju sujeverja, mada se ono najčešće određuje kao pogrešno, besmisleno i lažno verovanje u nešto neobično i natprirodno.

U sujeverje se ubrajaju znaci ili gestovi koji karakterišu ona verovanja koja se ne ispoljavaju otvoreno. Zanimljiva je anegdota o danskom velikanu fizike i filozofije Nilsu Boru, koji je iznad kućnih vrata držao potkovicu. Na pitanje jednog poznanika šta će mu, odgovorio je:

„Kažu da donosi sreću“.

Ovaj će na to:

„Ali, ti si fizičar i ne smeš biti tako sujeveran“.

„Naravno da u to ne verujem, objasnio je Bor, ali donosi sreću i onima koji ne veruju“.

U sličnom tonu govorio je Čarli Čaplin, najveći komičar svih vremena. Godine 1973. novinar američkog magazina „Sineast“ postavljao mu je škakljiva pitanja o njegovom privatnom životu i ličnim stavovima. Jedno pitanje odnosilo se na veru jer je poznato da je velikan filmske komedije oduvek govorio za sebe da je ateista. Čaplin je priznao da je sada, sa 83 godine života, shvatio da je religija kao i umetnost jedno osećanje.

Ali Šarlo ne bi bio to što jeste da nije ispričao događaj od pre mnogo godina koji se zbio dok je šetao Market Stritom. Tada mu je jedna, kako on kaže, ciganka za nekoliko dolara predskazala budućnost koja se skoro do tančina ostvarila. Rekla mu je da vidi četiri braka, među kojima tri neuspešna, ali da će život završiti srećan sa četvrtom ženom koja će mu doneti troje dece (prevarila se, kaže, jedino u broju dece – bilo ih je osam!). Na kraju mu je vračara predskazala da će steći veliko bogatstvo i umreti od bronhijalne pneumonije u osamdeset trećoj godini. Čaplin se tada u svom stilu poverio novinaru: „Nisam praznoveran, ali od tada ja nosim šal i pokrivam glavu“.

Francuski protestantski teolog Žan Kalvin tim povodom kaže: „Kada nas usmerava božija reč imamo pravu religiju, a kada se ljudi drže svojih predstava tada imamo sujeverje“. Zanimljiva je i izjava katoličkog teologa Karla Ranera koji kaže da je sujeverje podražavanje poštovanja prema Bogu u vidu nedostojnom Boga. Ovde se radi o kultu određenih sila koje se razlikuju od religijskog boga. Iz ove definicije sujeverja izbija još jedna važna karakteristika kiča, a to je podražavanje ili imitacija. Dakle, kada je sujeverje u pitanju nema velikih razlika u razmišljanjima pristalica različitih verskih orijentacija.

Od onih najpoznatijih manifestacija sujeverja valja podsetiti na fatalnost broja trinaest koji „donosi nesreću“, „opasnost““ prolaska kroz dva međusobno prislonjena drveta (bandere) ili „nevolju“ koju donosi crna mačka koja vam prelazi put. Sujeverjem se može nazvati svako verovanje u neobične sile, ali njega prate i određena predskazanja i predrasude kao što je oslobađanje od nekakvog uroka kucanjem u drvo.

Kao što u sferi estetskog postoje dva „carstva“ – carstvo umetnički vrednog (originalnog i neponovljivog) i carstvo kiča (neautentičnog i patvorenog), tako i u oblasti etičkih odnosa postoje dve kategorije koje su na neki način saobrazne napred navedenim – istina i laž. Shodno tome, u oblasti religijskog života, takođe, postoje dva carstva – carstvo nebesko i carstvo zemaljsko. Ono prvo kod nas često je bilo zloupotrebljavano u političke svrhe („nebeska Srbija“, „nebeski narod“) da bi se manipulisalo neprosvećenom svetinom.

Zato su nabijene smislom reči Simona Čudotvorca iz Kišove Enciklopedije mrtvih izgovorene zbunjenom puku, koje naš pisac stavlja u usta svome junaku: „Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži… a krov mu je na dve vode, od laže i paralaže“. Cela priča o kiču, pa i ovom religijskom, počiva na etičkim kategorijama istine i laži, dobra i zla, vrline i poroka.

Autor je sociolog kulture

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.