Evo kratkog podsećanja na priču o profesoru Milošu N. Đuriću. Posle okupacije Beograda 1941. godine, kvislinške vlasti u Srbiji pritiskale su sve viđenije srpske intelektualce da potpišu Apel srpskom narodu. U njemu se tražio „red i poslušnost“, kao i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Mnogi profesori su ga potpisali. Profesor Đurić je to odbio. Rekao je da ne može da ga potpiše jer je među partizanima više od polovine njegovih studenata.

Pritisci i pretnje su bili veliki, ali je profesor Đurić sve to odbio. Kad ga je na posledice nepotpisivanja upozorio jedan profesor muzike, Đurić mu je rekao: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima predajem etiku.“ Nije ga potpisao. Ubrzo je penzionisan (1942), uhapšen i odveden u Banjički logor. Svoju čast i ugled profesora Univerziteta u Beogradu nije prodao ni po cenu otpuštanja s posla, hapšenja i odvođenja u logor.

Bila je to prva podela na Univerzitetu u Beogradu na „diplaše“ i na one koji neće da budu „diplaši“, ni po koju cenu. Broj „diplaša“ na Univerzitetu stalno se povećavao, kad je prilika da se nešto nezasluženo prigrabi (napredovanje bez ispunjenih uslova, dobro plaćeno mesto). I „diplaši“ su preplavili Univerzitet. Povremeno se poneko ime pojavi u javnosti (profesor prebio profesora, profesori prodavali ispite i diplome, kupovali zvanja uz „predatorske“ časopise, plagijate), ali sve se ubrzo slegne. Broj pritajenih „diplaša“ je mnogo veći.

Tzv. demokratske promene od 2001. unele su tračak nade da će i moral na Univerzitetu da se postavi na pravo mesto. Osnovan je Sud časti. Izražavana je sumnja u njegovu delotvornost. Čim je Sud izrekao prve „presude“, nastala je panika među „diplašima“. Među presudama bila je i ona profesoru medicine, svežem akademiku. To je izazvalo prestrojavanje i grupisanje „diplaša“. Sud časti je na zahtev „diplaša“ ubrzo ukinut. Ugasili su ga oni koji su morali da se bave duhovnim izlečenjem ljudi i društva. Za dobro obavljeni posao, neki od njih su nagrađeni napredovanjem na društvenoj lestvici. „Diplaši“ su ponovo odahnuli jer je ponovo nastupilo njihovo vreme i nastavili da deluju.

Evo jednog dobrog primera. Na poslednjoj sednici Senata Univerziteta u Beogradu pojavilo se pismo redovnog profesora. U njemu, znajući da više nema Suda časti, on piše: „Izjavljujem da više ne stojim iza tog izveštaja. Naime, na osnovu saznanja dobijenih razmatranjem primedbi upućenih na izveštaj a i pažljivijim razmatranjem priložene konkursne dokumentacije sam odlučio da se ogradim od izveštaja koji sam potpisao.“ Redovni profesor Univerziteta u Beogradu potpiše referat, a nije pažljivo „razmotrio“ priloženu konkursnu dokumentaciju! Na osnovu čega se piše referat ako ne na osnovu priložene konkursne dokumentacije? Kako je onda mogao da potpiše referat, kad se zaključci donose na osnovu dobro „razmotrenih“ svih dokaza. Morao je, umesto „ograđivanja“, da nespornim dokazima pobije svaki navod u referatu. I opet bi skočio sam sebi u usta jer pobija sve ono što je prethodno napisao.

Takvom izjavom taj redovni profesor preporučio se dekanu, rektoru i ministru prosvete za otkaz. Priznao je da svoj odgovorni posao profesora nije radio kako nalažu pravila nauke i zakon. NJegova preporuka za otkaz je još jača jer se, u istoj izjavi, „ogradio“ od izveštaja koji je sam potpisao. Najblaža kazna mogla bi da bude prebacivanje na „odsek za diple“. Ko ga je naterao da se „ogradi“? Šta mu je jače od naučnih dokaza? Pojavilo se tu još dosta „diplaša“, na fakultetskom Veću, pa na univerzitetskom. Ali je šef orkestra ostao skriven iza svojih „diplaša“. Poučnost primera profesora Univerziteta u Beogradu Miloša N. Đurića nije ni došla do ovakvih profesora, niti im išta kazuje. Srećom, u Senatu su „diplaši“ ostali u manjini. Valjda će čestitost rektorke nadjačati volju šefa orkestra „diplaša“? Možda će se u sledećem izjašnjavanju dozvati neki „diplaši“?

Ako bismo se vratili Ajnštajnu s početka teksta nailazimo na veliki problem. Da bi neko radio po svojoj savesti, morao bi da ima savest. A šta ćemo sa onima koji nemaju savesti, a na mestima su na kojima je tako nešto conditio sine qua non? Dakle, još nismo dostigli uslove da bi i kod nas važile Ajnštajnove reči. Dok ne dostignemo stepen u kojem bi i njegove reči važile, biće onako kako nam je. Naši „diplaši“ bi rekli: savest i moral su alibi za manje uspešne i za neuspešne u ovoj zemlji.

Autor je naučni savetnik

Povezani tekstovi