Korona u srcu ludila 1

Iz ušiju umalo krv da procuri kada sam video nastavnika istorije koji predaje na televiziji, usred vanrednog stanja zbog viruščine korona, o slavnom heroju naše Srbije – Milanu Nediću.

Oči samo što mi nisu ispale, dok sam besane večeri provodio ispred televizora, slušajući predsednikova blebetanja dosadnih žalopojki oko ove boleštine. U delirijumu sam morao da zalajem sa krova zgrade kada sam video da SPC daje vernicima da ližu istu kašiku, dok sam, maltene, zaplakao kada je vlast zabranila psima da vrše nuždu noću.

Mada, samo što nisam skočio kroz prozor kada sam u Marićevoj „Ćirilici“ video ritualno dodolanje poremećenog Miroljuba Petrovića, vickastog dr Nestorovića, Ćirjakovića i Darka Trifunovića.

Takođe, čitajući komentare svih živih mudraca i mlatimudana koji privremenu bolnicu na Sajmu porede sa koncentracionim logorom, dobio sam želju da legnem u krevet i više nikada iz njega ne ustanem.

Međutim, iz mrtvih me digla pomisao da srbijanska javnost ne poredi to na Sajmu sa koncentracionim logorima po Bosni i Hercegovini i Srbiji tokom devedesetih. Jok, ne poredi jer nema ni pojma o tome. Kako i da znaju, kada je Milan Nedić, kolaboracionista za vreme Drugog svetskog rata i izdajnik po svim merilima, nacionalni heroj.

Sve je ovde upside down.

Možemo mi da pričamo o evropskim vrednostima, o danima posle Vučića, o budućnosti nakon ove pošasti, o tricama i kučinama, ali o zločinima nad kojima sadašnja Srbija ponosno stoji – o tome nećemo.

To je nešto o čemu se ovde ne priča, jer vlada omerta. Svih trideset i kusur godina i vlast i opozicija, svaka do sada, imala je prećutnu namigušu da se o tim stvarima ne razgovara. Da nije momenat. Da ćemo o tome malo kasnije. Da su i drugi svašta radili, pa što ne bismo i mi, zar ne? Da je bilo, pa prošlo.

Da mora da se ide dalje.

Ali kako da se ide dalje? Kako da se ide, ako svake fucking godine, mi haluciniramo različite brojeve poginulih za vreme bombardovanja. Kako da idemo dalje, ako i dalje, bože dragi, debatujemo da li se u Srebrenici dogodio genocid. Kako da idemo dalje, ako 71 posto ispitanika (izvor: FHP) ne zna za opsadu Sarajeva.

Ako ljudi i dalje ne shvataju kakva se grozomora dešavala na Kosovu i Metohiji nad albanskim stanovništvom. Ako se zalede kada prvi put čuju da su se u hladnjačama prevozila mrtva tela po Srbiji, gde ih je srbijanska policija zakopavala u jame.

Nije to zaboravljeno, jer nije bilo ni zapamćeno. To nitko nije želeo da primi ka svom znanju. Svi su okretali glavu, ali se zato zapomaže već godinama nad tromesečnim dobijanjem preko tambure od NATO aviona. Zato je samo Srbiji i njenim građanima sada teško zbog korone. Jer samo mi, joj, znamo šta je muka. I samo je nama – ušuškanima u svojim stančićima i kućicama uz Netfliks, internet i ostale igračke – mnogo teško jer, jadni mi, ne možemo da izađemo napolje da srčemo pivčugu i spičimo dva-tri espresa, jer nam je to, jelte, Vučić zabranio.

Raspilavljeni mozgovi ne mogu ni sada da utuve u svoje glavice da se naši životi ne vrte oko Vučića, iako bi on to voleo. I da je situacija trenutno mnogo ozbiljnija od njegovog postojanja.

I da ne možemo da razglabamo konstantno o njegovim izjavama, već da gledamo kako da spašavamo sopstvene živote i one oko nas.

Očigledno je da ne možemo ni da shvatimo da se sada ne radi samo o našoj zadnjici. I da se ne radi o Vučiću, Vulinu, Brnabić i ostalim zlokobnim lakrdijašima. Ne radi se ni o Vučićevim morbidnim snovima o punim rakama. Radi se o životima onih najmilijih. Onih sa kojima smo proveli dobar deo života.

Radi se o starijim građanima. Oni su sada zatvoreni između četiri zida. Sami. Bez igde ikoga. Zbunjeni jer im se do juče govorilo da je ovo najsmešniji virus ikada, a sada da neće biti dovoljno groblja za njihova tela. Zato ostanite kod kuće. Možda vas ova đavolština i zaobiđe. Možda i ne verujete u nju. Možda sutra budete rekli da je ovo bila samo prevelika panika.

Možda i nemate nekoga za kime brinete. Ali, znajte, da postoje oni ljudi koji su trenutno zaraženi i oni koji strepe za svoje bližnje koji su na respiratorima – ovo za njih jeste smak sveta.

Autor je novinar

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.