Korupcija u Srbiji - od cara Dušana do Vučića 1Foto: Goran Stanković

U ekspanziji je u državama i društvima gde su propisi i procedure nepotpuni i neusaglašeni, gde je izražen višak monopola i diskrecionih ovlašćenja, a manjak odgovornosti, kao i u okolnostima zavisnog pravosuđa i slabih mehanizama nadzora vlasti. I građani Srbije sagledavaju njene štetne efekte a da pri tom teško dolaze do pouzdanih podataka o tome ko je, kada, kako i za koliko oštetio državu koju oni finansiraju. Korupcija je postala društvena anomalija i sociološki fenomen o kojem se raspravlja, bez obzira da li je „sitna“ ili sistemska.

Pritom, stiče se utisak – što se više o njoj govori i piše, ima je sve više, a to ukazuje na slabost i nepouzdanost države. Ova pojava kod nas ima dugu tradiciju – od perioda vladavine cara Dušana (u Dušanovom zakoniku postoje tri člana koji se odnose na korupciju u crkvi i sudstvu), zatim kneza Miloša Obrenovića (1815. godine nije imao 200 dukata da se izbavi od Turaka, a 1839. njegova imovina je procenjivana na 550.000 dukata, te se pamti kao vladar koji je, delom, „kupio“ srpsku autonomiju od turskog sultana), do vremena sadašnjeg. Znači, koruptivne pojave opstaju i prenose se, iz epohe u epohu.

Prema istraživanju Centra za slobodne izbore i demokratiju, sprovedenom krajem 2018. godine, više od polovine ispitanika smatra da je korupcija rasprostranjena kroz, gotovo, sve institucije i na svim nivoima. Za to su „zaslužne“ urušene državne i paralisane nezavisne institucije, ali i izostanak reakcije tužilaštva, kao i suštinskih reformi službi bezbednosti koje ne raskrinkavaju zloupotrebu javnih ovlašćenja za privatnu korist.

Ovaj problem ugrožava funkcionisanje društva, a vlast nije spremna, niti ispoljava volju da ga reši. Naprotiv – prećutkuje razmere štetnih efekata koruptivnog delovanja, opstruiše pristup informacijama od javnog značaja, usložnjava angažovanje istraživačkih novinara (KRIK-a, BIRN-a, Insajdera,…) itd. Na sve to ukazuje i postupak protiv Srbije u Savetu Evrope zbog nesprovođenja datih preporuka.

Iole ozbiljne analize dovode do zaključka da naša zemlja nije ugrožena spolja, već da je opasnost unutar njenih granica, u kojoj posebno mesto zauzima sprega organizovanog kriminala i sistemske korupcije. Sektor bezbednosti bavi se, nesumnjivo, poslovima od značaja za nacionalnu i bezbednost građana koja je javno dobro i javni interes. Stoga, društvo ima pravo da bude zainteresovano za državne aparate (pri)sile i da traži od institucija podatke, pored ostalog, o trošenju budžetskih sredstava izdvojenih za angažovanje istih, jer spadaju u najveće naručioce dobara i usluga te, kao veliki potrošači, mogu biti podložni korupciji.

Da ima nepravilnosti i zloupotreba i da nema prave mere između poverljivosti i transparentnosti jasno je kao dan. Setimo se 1) „donacija“ 6 aviona MIG-29; 2) ugovora za nabavku 9 helikoptera i pripadajućih usluga za potrebe MO i MUP (vrednost je u domenu tajnosti); 3) ustupanja državnih oranica Vojne ustanove „Morović“ (u Karađorđevu) na korišćenje arapsko-srpskoj kompaniji za nepoznatu količinu novca; 4) nabavke više od 700 patrolnih vozila (marke „Škoda“) za potrebe MUP-a; 5) kupovine 1.000 kamera za prepoznavanje osoba i registarskih tablica automobila; 6) brojnih pitanja (bez odgovora) u vezi s nabavkom aviona „embraera 600“ (formalni vlasnik je BIA, a korisnici su članovi Vlade i predsednik RS); 7) troškova neplaniranih vojnih parada; 8) itd. Nameću se pitanja – zašto, primera radi, Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora i druge zemlje u regionu objavljuju ugovore o nabavkama, a državni organi Srbije to ne čine? Zašto se, komercijalnim ugovorima, dezavuiše pravo javnosti da zna sadržaj dokumenata potpisanih u ime te iste javnosti?

Istine radi, nijedna vlada, u minulih 30-ak (i više) godina, nije bila spremna da sprovede odluku o suzbijanju malverzacija i time stabilizuje društvo i državu. Zvaničnici ćute o tome da li su i u kojoj meri službe bezbednosti, vojska i policija zahvaćeni ovom pojavom. Umesto da o tome (pro)govore, oni nastavljaju da šire vesti da su inicijatori i nosioci korupcijskog zla u Srbiji saobraćajni policajci, carinici, šalterski službenici, profesori, lekari,…a ne oni koji su nadležni i ovlašćeni da otkrivaju, gone i kažnjavaju aktere krivičnog dela. Čak šta više, uočljiva je netrpeljivost prema antikorupcijskim institucijama, koji se doživljavaju kao protivnici, a ne podrška državi.

Poverljive nabavke podrazumevaju pribavljanje robe (naoružanja, municije, specijalne opreme) i usluga od značaja za zaštitu i bezbednost države i građana. Neretko ih prate zloupotrebe, ali su sankcije za iste retkost, dok istraživanja o korupciji u sektoru bezbednosti ne postoje. Rad u istom zasniva se na tajnosti, većoj nego u drugim državnim organima i organima državne uprave, a tajnost olakšava posao onima koji žele nešto da urade što nije u javnom interesu. Besmisleno je da se informacije o utrošku novca iz budžeta za nabavke klasifikuju kao tajne, a da nisu tajna podaci o broju, tipu i karakteristikama kupljenih ili „doniranih“ sredstava.

Pored poverljivih, neretko se vrše javne nabavke koje onemogućavaju konkurenciju, jer se sprovode po „hitnoj“ proceduri zbog pojave „nepredviđenih“ potreba da se nabavi kakvo dobro ili usluga. Odluke se donose u uskom krugu ljudi. Poverljivost i diskreciona ovlašćenja podrazumevaju izostanak transparentnosti, što ostavlja prostor za korupciju i borbu protiv nje čini komplikovanom.

I upravljanje ljudskim resursima (odlučivanje o prijemu u službu, napredovanju, postavljanju na određene dužnosti) može da bude izvor korupcije u sektoru bezbednosti. Doduše, nju je teško otkriti, jer se koruptivni postupak može prikazati kao redovna procedura.

Jasno je da borba protiv korupcije u Srbiji može biti delotvorna tek kad se u njenom zahvatu nađu svi – bez izuzetka. Znači i oni koji su obavezani da se bore protiv ove anomalije. Oni taj zadatak ne mogu uspešno da obave ukoliko su i sami zahvaćeni istom. Ključ uspeha je u podsticanju odgovornosti za raspolaganje resursima.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike