Foto: Goran StankovićU ekspanziji je u državama i društvima gde su propisi i procedure nepotpuni i neusaglašeni, gde je izražen višak monopola i diskrecionih ovlašćenja, a manjak odgovornosti, kao i u okolnostima zavisnog pravosuđa i slabih mehanizama nadzora vlasti. I građani Srbije sagledavaju njene štetne efekte a da pri tom teško dolaze do pouzdanih podataka o tome ko je, kada, kako i za koliko oštetio državu koju oni finansiraju. Korupcija je postala društvena anomalija i sociološki fenomen o kojem se raspravlja, bez obzira da li je „sitna“ ili sistemska.
Pritom, stiče se utisak – što se više o njoj govori i piše, ima je sve više, a to ukazuje na slabost i nepouzdanost države. Ova pojava kod nas ima dugu tradiciju – od perioda vladavine cara Dušana (u Dušanovom zakoniku postoje tri člana koji se odnose na korupciju u crkvi i sudstvu), zatim kneza Miloša Obrenovića (1815. godine nije imao 200 dukata da se izbavi od Turaka, a 1839. njegova imovina je procenjivana na 550.000 dukata, te se pamti kao vladar koji je, delom, „kupio“ srpsku autonomiju od turskog sultana), do vremena sadašnjeg. Znači, koruptivne pojave opstaju i prenose se, iz epohe u epohu.
Prema istraživanju Centra za slobodne izbore i demokratiju, sprovedenom krajem 2018. godine, više od polovine ispitanika smatra da je korupcija rasprostranjena kroz, gotovo, sve institucije i na svim nivoima. Za to su „zaslužne“ urušene državne i paralisane nezavisne institucije, ali i izostanak reakcije tužilaštva, kao i suštinskih reformi službi bezbednosti koje ne raskrinkavaju zloupotrebu javnih ovlašćenja za privatnu korist.
Ovaj problem ugrožava funkcionisanje društva, a vlast nije spremna, niti ispoljava volju da ga reši. Naprotiv – prećutkuje razmere štetnih efekata koruptivnog delovanja, opstruiše pristup informacijama od javnog značaja, usložnjava angažovanje istraživačkih novinara (KRIK-a, BIRN-a, Insajdera,…) itd. Na sve to ukazuje i postupak protiv Srbije u Savetu Evrope zbog nesprovođenja datih preporuka.
Iole ozbiljne analize dovode do zaključka da naša zemlja nije ugrožena spolja, već da je opasnost unutar njenih granica, u kojoj posebno mesto zauzima sprega organizovanog kriminala i sistemske korupcije. Sektor bezbednosti bavi se, nesumnjivo, poslovima od značaja za nacionalnu i bezbednost građana koja je javno dobro i javni interes. Stoga, društvo ima pravo da bude zainteresovano za državne aparate (pri)sile i da traži od institucija podatke, pored ostalog, o trošenju budžetskih sredstava izdvojenih za angažovanje istih, jer spadaju u najveće naručioce dobara i usluga te, kao veliki potrošači, mogu biti podložni korupciji.
Da ima nepravilnosti i zloupotreba i da nema prave mere između poverljivosti i transparentnosti jasno je kao dan. Setimo se 1) „donacija“ 6 aviona MIG-29; 2) ugovora za nabavku 9 helikoptera i pripadajućih usluga za potrebe MO i MUP (vrednost je u domenu tajnosti); 3) ustupanja državnih oranica Vojne ustanove „Morović“ (u Karađorđevu) na korišćenje arapsko-srpskoj kompaniji za nepoznatu količinu novca; 4) nabavke više od 700 patrolnih vozila (marke „Škoda“) za potrebe MUP-a; 5) kupovine 1.000 kamera za prepoznavanje osoba i registarskih tablica automobila; 6) brojnih pitanja (bez odgovora) u vezi s nabavkom aviona „embraera 600“ (formalni vlasnik je BIA, a korisnici su članovi Vlade i predsednik RS); 7) troškova neplaniranih vojnih parada; 8) itd. Nameću se pitanja – zašto, primera radi, Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora i druge zemlje u regionu objavljuju ugovore o nabavkama, a državni organi Srbije to ne čine? Zašto se, komercijalnim ugovorima, dezavuiše pravo javnosti da zna sadržaj dokumenata potpisanih u ime te iste javnosti?
Istine radi, nijedna vlada, u minulih 30-ak (i više) godina, nije bila spremna da sprovede odluku o suzbijanju malverzacija i time stabilizuje društvo i državu. Zvaničnici ćute o tome da li su i u kojoj meri službe bezbednosti, vojska i policija zahvaćeni ovom pojavom. Umesto da o tome (pro)govore, oni nastavljaju da šire vesti da su inicijatori i nosioci korupcijskog zla u Srbiji saobraćajni policajci, carinici, šalterski službenici, profesori, lekari,…a ne oni koji su nadležni i ovlašćeni da otkrivaju, gone i kažnjavaju aktere krivičnog dela. Čak šta više, uočljiva je netrpeljivost prema antikorupcijskim institucijama, koji se doživljavaju kao protivnici, a ne podrška državi.
Poverljive nabavke podrazumevaju pribavljanje robe (naoružanja, municije, specijalne opreme) i usluga od značaja za zaštitu i bezbednost države i građana. Neretko ih prate zloupotrebe, ali su sankcije za iste retkost, dok istraživanja o korupciji u sektoru bezbednosti ne postoje. Rad u istom zasniva se na tajnosti, većoj nego u drugim državnim organima i organima državne uprave, a tajnost olakšava posao onima koji žele nešto da urade što nije u javnom interesu. Besmisleno je da se informacije o utrošku novca iz budžeta za nabavke klasifikuju kao tajne, a da nisu tajna podaci o broju, tipu i karakteristikama kupljenih ili „doniranih“ sredstava.
Pored poverljivih, neretko se vrše javne nabavke koje onemogućavaju konkurenciju, jer se sprovode po „hitnoj“ proceduri zbog pojave „nepredviđenih“ potreba da se nabavi kakvo dobro ili usluga. Odluke se donose u uskom krugu ljudi. Poverljivost i diskreciona ovlašćenja podrazumevaju izostanak transparentnosti, što ostavlja prostor za korupciju i borbu protiv nje čini komplikovanom.
I upravljanje ljudskim resursima (odlučivanje o prijemu u službu, napredovanju, postavljanju na određene dužnosti) može da bude izvor korupcije u sektoru bezbednosti. Doduše, nju je teško otkriti, jer se koruptivni postupak može prikazati kao redovna procedura.
Jasno je da borba protiv korupcije u Srbiji može biti delotvorna tek kad se u njenom zahvatu nađu svi – bez izuzetka. Znači i oni koji su obavezani da se bore protiv ove anomalije. Oni taj zadatak ne mogu uspešno da obave ukoliko su i sami zahvaćeni istom. Ključ uspeha je u podsticanju odgovornosti za raspolaganje resursima.
Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike
Povezani tekstovi:
Antonijević: Očekujem zaključke o ispunjenim izbornim preduslovima
Boris Džonson osvojio apsolutnu većinu u Parlamentu
Sve covek objasnio, a kljucna recenica, izgleda nevoljno izrecena da ni jedna vlada u zadnjih 30 godina nije bila spremna da se bori protiv korupcije. I sad, zast bi narod glasao za opoziciju kada nju vode oni koji su krali kako su stigli? Jedino resenje za povratak poverenja gradjana u promene je odlucno rascicavanje racuna sa „bivsim’ kadrovima sto bi podrazumevalo lustraciju u opozicionim strankama. Dakle, Djilas, Tadic, Jeremic, Canak, Sutanovac, OUT …. mrs, bre, dalje ruke od drzave. Posle, mozemo da razgovaramo kako cemo dalje.
Zivcana:Mora se priznati da se ova vlast uspešno bori protiv korupcije. Naravno ima to još dosta posla da se uradi kako bi bili zadovoljni.
Naravno Živčanoj se usnila „ključna rečenica“ prosto zato što ona abolira one gangstere iz 90-tih i ove koji vladaju Srbijom zadnjih 7 godina, a pod čijom vlašću je stepen koruptivnosti bio neshvatljivo veći i brutalniji. Time se Živčana za sva vremena svrstala na strani pomenute grupe bandita i bolje bi bilo da se zapita šta se to desilo u njenom životu da je postala takva.
@Moco, ok Moso, da probam da ti objasnim. Kljucna recenica koja objasnjava zasto danasnja opozicija ne moze da skupi na ulici vise protestanata. I taj se broj nece povecati dok pred narod ne stanu neokaljani i sa idejama kako napred iz ovog gliba. Skidanje ovih sa vlasti je samo prvi korak. Vazan, ali ne najvazniji. Mnogo vaznije je da li nam biti bolje kada ovi sadasnji postanu bivsi. Mozda je ovo za tebe visa matematika i visa filozofija, ali sta Moco da ti radim da ti razbistrim u tvojoj mucenoj glavi. Nije tebi lako sa njom, mislim tvojom glavom, niti je nama lako sa tobom, Ali takvav je zivot. Teska borba, nerprestana. 🙂
„Korupcija je postala društvena anomalija…bez obzira da li je ‘sitna’ ili sistemska.“ Ne nije postala ona je sama esencija despotskog sistema (Vizantiska, Osmanska, komunistička – faza!)! Despotska mašina ne dozvoljava da se stvori nezavisni privatni kapital (koji bi bio konkurencija despotu) i to postiže tako što nekima daje monopole i podstiče korupciju stvara bogate ljude ali ih istoveremsno „drži u šaci“ i pušta ih „niz vodu“ ako ne podržavaju despota! Srbija nije imao svog „Ataturka“ i to je to. Selim III bio je taj koji je još 1789. započeo istinske reforme; čuvari orijentalne tradicije vladanja – janičari, uleme i softe – pokrenuli su zato niz „narodnih“ pobuna protiv njegovih prozapadnih reformi i uspeli da ga 1807. zbace sa prestola (stave u „kafes“) i na njegovo mesto dovedu njegovog rođaka Mustafu IV. Za šest meseci njegove vladavine poništene su sve započete reforme, a sam Selim III je ubijen! Zahvaljujući kontrapobuni prozapadnih snaga koja je potekla iz same porodice Osmana, Mustafa IV je svrgnut 28. 6. 1808. g. i na njegovo mesto doveden novi prozapadni reformator carstva, njegov brat Mahmut II. On je započeo reforme prvo u egipatskoj provinciji po programu njihovog najvećeg reformatora 19. veka – guvernera Kaira Mehmeda Alije. Kasnije 10. 6. 1826. proglasio je nezakonitim red derviša bektašija (oni su bili duhovna podrška janičarima), da bi 15. 6. 1826. ukinuo i sam vojni red janičara. Tako je 1829. bilo moguće da fes zameni sve oblike turbana! A sve to vodilo je dalje, uprkos jakim snagama orijentalista, ka tome da se 1923. pojavi Kemal-paša Ataturk.
Esencija Srbije koja se bolje vidi iz Vojvodine.
Članak je dobar, samo to botovi ne razumeju, da je za korupciju odgovorna vlast, a ne opozicija.
Kosta:Pa vlast i preduzima sve mere da se korupcija svede na najmanj moguću meru.
Korupcija je smanjena na.minimum za vreme ove vlasti
Časna botovska?
Korupcija je urodjeno svojstvo ljudskih bića. Počnimo od zapošljavanja zgodnih cica preko veze koje će zbog toga uvek pre dobiti posao, od bilo koga drugog. Pa krenimo dalje..i shvatićemo da je korupcija osnovno ljudsko delovanje.
Nije urođeno svojstvo, vec zavisi od karakternih osobina. A, u sadasnjem sistemu sve sto nije nakaradno je obezvređeno. Ja sam 2017. dobila otkaz u drzavnoj ustanovi jer sam odbila da potpisem papire koji nesporno povlace korupciju.
Korupcija nije urođeno svojstvo ljudskih bića nego endemska pojava u svim ljudskim društvima i zajednicama, od kad je izmišljen novac.
Zato se nikad ne može u potpunosti iskoreniti, ali se može svesti na razumnu i podnošljivu meru, odnosno na meru gde ne pravi baš previše štete i ne ugrožava sam opstanak zajednice.
Postoje društva koje se iskreno bore protiv korupcije i koje je drže po kontrolom, ali postoje i društva koje je korupcija pojela i koje korupcija uništava iznutra!
To je kao zdravlje čoveka: svi mi stalno nosimo u sebi mikroorganizme i parazite koji su u stanju da nas ubiju, ako dopustimo da se previše namnože. Ali zdrav organizam uspeva da se snjima izbori i drži ih pod kontrolom toliko da mu ne naškode. Međutim, kad organizam postane slab i nesposoban da se izbori s parazitima koji ga napadaju, on oboli i na kraju podlegne.
To ti je razlika između drušrva koje je u stanju da korupciju drži pod kontrolom i onog koje to nije u stanju.
Jeste da korupcije ima baš svuda, samo što joj efekti uopšte nisu svuda isti!
Nikada srbija nije bila korumpiranije nego za vladavine Karadjordjevica izmedju dva rata. Tada je u zemlji mogao poslovati samo onaj ko je bio blizak karadjordjevicima. I oni su dosli 1903. Na vlast bez icega a za samo dve decenije kupovali i gradili palate, zelju, rudjike, … od „svojih“ para
Hmmmmmm…
Kad u ovom tvom komentaru zamenim „Karađorđević“ sa „Vučić“, a 1903 sa 2012, komentar postaje začujuće svež i neverovatno tačno opisuje tekuće stanje u Srbiji…