Kosovska igra „samilosnog spasioca“ i „žrtve“

Zato, hajde da zavirimo u ovu priču i da vidimo „šta se to valja iza brega“.

Idemo na budući hipotetički scenario: na društvenu stvarnost Srbije krajem 2020. godine i povežimo je sa skorašnjim i sadašnjim dešavanjima na relaciji Srbija-Kosovo. Da bismo lakše shvatili, usredsredimo našu pažnju na sledeće igrače: AV i HT, domaću i kosovsku javnost, i ključne posrednike u ovoj igri (do juče EU, a sada USA).

Hajde da budemo maštoviti. U velelepnom zdanju u nekoj od zapadnih zemalja, recimo, Francuskoj, sastaju se AV i HT i, uz prisustvo nebrojenih kamera iz celoga sveta, potpisuju SPORAZUM koji „stavlja tačku“ na naše višedecenijske sporove i konflikte. Istovremeno se i u jednoj i u drugoj „državi“ organizuju masovni protesti zbog nacionalne izdaje. Sve raspoložive oružane snage već su podignute na najviši stepen bezbednosti radi očuvanja mira i bezbednosti građana dveju „država“.

Proteste predvodi, ili ih tajno podržava i organizuje „ljuta opozicija“ (LjO), uz sadejstvo pojedinih crkvenih velikodostojnika (CV) i njihovih poklonika. Upravo domaća LjO i CV ističu da je AV izdao nacionalne interese i ceo srpski rod. AV za to ne haje i ističe da će Sporazum ići na referendum i „neka narod kaže šta misli o svemu“. On je svoju istorijsku misiju ispunio!

U sporazumu piše sledeće:

Prvi scenario: granice Srbije „povučene do Ibra“, odnosno Sever Kosova pripada Srbiji, a zauzvrat Kosovo dobija priznanje od države Srbije. De facto, to znači ulazak u sve relevantne međunarodne institucije i Kosovo konačno postaje „država“. Srbija dobija podršku USA, a to znači i svih zapadnih zemalja, da će u dogledno vreme ući u EU. Strani investitori „trljaju ruke“.

Drugi scenario: nema pomeranja granica. Srbija formalno-pravno ne priznaje Kosovo („čuva obraz“), ali se de facto ne protivi inkluziji Kosova u međunarodne institucije. Sever Kosova dobija poseban tretman, kao neka „lajt varijanta“ Republike Srpske (sa mnogo manjim ingerencijama).

I u jednom i u drugom scenariju, naša kulturna baština (pre svega, crkve i manastiri) biva zaštićena, a južne srpske enklave dobijaju neki niži oblik autonomije (više nego obične opštine).

Redigovanje ovih hipotetičkih scenarija prepuštam vašoj mašti i intuiciji. Šta će tačno pisati u Sporazumu (a nešto od ovoga verovatno će pisati) i nije od tolike važnosti za ono na šta želim da ukažem. Dovoljno je shvatiti da je „istorijska misija“ AV i HT da do nekog sporazuma dođu. On je podsticaj za njihovo ponašanje, te je ključno pitanje kako do njega doći.

No, koje su prepreke na putu do tog sporazuma?

Prvo, izbori u jednoj i drugoj „državi“. Potrebno je da vlast ima legalitet i legitimitet. AV ima i jedno i drugo, ne mora da brine. Ali buduća srpska vlada neće imati legitimitet bez učešća opozicije na izborima. Zato je angažovala svo raspoloživo oružje (a tabloidi su najjače) protiv „protivnika izbora“. Verovatno će naći neke delove opozicije koji će „izdati“ ortodoksnu opoziciju (neki se već i nude). Kosovska vlada neće imati legalitet ako u njoj zaposednu ljudi „sumnjivih biografija“ (već upozorava američki ambasador na Kosovu) – ko da su do sada tamo sedeli sve sami „sveci i čistunci“.

Drugo, umiriti domaću javnost. AV je majstor za tu „rabotu“. Kako? Prvo, potrebno je obezbediti „samilosnog spasioca“ koji će se sažaliti na napore „žrtve“ u liku AV. Naravno, igrati „žrtvu“ nije dovoljno, što je AV već dobro razradio! Potrebno je menjati uloge i stalno dramiti. Tako imamo obrte iz uloge „žrtve“ u ulogu „spasioca“, iz uloge „spasioca“ u ulogu „progonioca“ („nežne srpske uši neće ništa da čuju“, reče AV), itd. Javnost je zbunjena, ali to je baš i potrebno radi obezbeđenja „samilosti“ i „spasavanja“ nesrećnog AV u njegovoj „teškoj istorijskoj ulozi“ rešavanja pitanja KiM.

Dobro sad, rešiti pitanje KiM i nije toliko loše, reći će neki razuman glas. Moguće, ali je ključno pitanje koja je motivacija koja stoji iza toga: želja da se uđe u istorijske udžbenike ili stvarna briga za KiM, ili i jedno i drugo. Prosudite sami. I drugo, šta će biti nakon tog sporazuma i kakav će sadržaj imati? Da li će on obezbediti trajniji mir između dva zavađena naroda (zavađena interesima elita) ili će samo pružiti kratkotrajni odušak? Pitanje za milion dolara!

Kada smo već kod dolara, tu su Ameri. On su, u stvari, ključni „spasioci“ naših nesrećnih balkanskih sudbina. Ali, koja je njihova motivacija? Stvarna briga? Ma dajte, nisu Srbi, a možda ni Albanci, toliko naivni. „Jedna lepa međunarodna priča“ dobro bi došla pred predstojeće izbore u USA. Otuda i uključenje Amera u ovu priču, nakon medijatorskog neuspeha Mogerinijeve i celog tog EU birokratskog društva.

Dakle, cilj je jasan, domaći igrači su dobili jasne instrukcije (samim tim i podsticaje), ali i određeni manevarski prostor da „nešto malo više“ izboksuju u podeli kooperativnog viška (kolača). Sadašnje ekstremne pozicije dveju strana: uvođenje taksi, odnosno lobiranje za povlačenje priznanja, u tom svetlu treba tumačiti. Strana koja eventualno uspe u „malo većem zahvatanju kolača“, to će prikazati domaćoj javnosti kao „neviđeni uspeh“.

I za kraj. U svakoj igri, pa i ovoj KOSOVSKOJ, neko mora da izgubi, a neko da dobije, ili će, pak, svi izgubiti. Svi da dobiju? Teško. No, ono što svi stručni, pa i razumni ljudi dobro znaju jeste da KOMPROMIS, kakav god da je, ne mora nužno da znači i DOBRO REŠENJE. I to dobro za oba naroda, jer valjda je cela ova igra zbog naroda i njihove svetle budućnosti!

No, u slučaju kosovske igre, ključni igrači će se ZAIGRATI, ako već i nisu, te postoji bojazan da od „samilosnog spasioca“ srpska javnost u konačnom ne postane ŽRTVA!

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu