Krizni štab i njegovi oponenti

Neki članovi KŠ lakonski su poručili da su oni rekli svoje, a da je sada na pojedincima da sami brinu o sebi.

Takav stav, kao protivan svim načelima preventivne medicine, posebno oštro kritikovao je ugledni novosadski epidemiolog Predrag Đurić. Sasvim opravdano, jer je država dužna da brine o svojim građanima.

Neki drugi članovi KŠ gledaju svoja posla, a treći pokušavaju da opravdaju i sebe i instituciju koja je u velikoj meri upravljala našim životima od marta 2020. godine.

Taj trud treba uvažavati, ali ne po cenu žrtvovanja istine. Koje su to sporne teze?

Prvo, odnos medicinskog i političkog dela KŠ.

Tačno je da su neki lekari stidljivo pominjali rezerve prema pojedinim odlukama tela u kome sede, ali prvi takvi nagoveštaji, skoro na granici čujnosti, potiču možda s kraja leta 2021.

Posebno je važno što su takvi diskordantni šumovi usledili tek kada su njihove kolege iz udruženja Ujedinjeni protiv kovida (UPK) zapretile da će im se jednog dana suditi zbog izdaje struke i nauke.

Pre toga, dugih godinu i po, ako ne i duže, sa sastanaka su izlazili ponosno obaveštavajući javnost da su sve odluke donošene jednoglasno.

Neki od njih privatno su se pravdali da ih, da su branili struku, niko ne bi slušao. S jedne strane, ako je tako, ponižavajuće je što su tamo služili kao novogodišnje jelke na Sretenje.

S druge strane, demantuje ih iskustvo njihovog kolege koji je marta 2020. zapretio da će napustiti KŠ ukoliko se ne zatvore škole, pa mu je narednog jutra odmah udovoljeno.

To je razumljivo, jer su oni bili najpozvaniji generali u toj Vrhovnoj komandi, kao komandanti ABH u atomskom ratu.

Neki su, opet, rezignirano kontemplirali da bi, da su branili principe, bili zamenjeni drugim poslušnicima.

To je već potcenjivanje onih koji su ih postavili, jer se ni ludi car Bokasa ne bi usudio da preuzme na sebe odgovornost za potpuno mu nepoznatu oblast.

Uz to, i da su im nađene zamene, tek one bi se ustezale da izdaju principe svojih prethodnika (naime, pošto su već postavljeni standardi – stručne „crvene linije“ – s pravom bi se bojali da će ih kad-tad stići pravda).

Drugo, stavovi lekara iz KŠ i UPK su praktično identični. Ništa dalje od istine. UPK je i nastao pre dve godine kao reakcija na kapitulantski stav lekara iz KŠ prema pandemiji.

Odluke KŠ i njihov istovremeni pandan – saopštenja i dopisi nuđeni u ime UPK ministru zdravlja i javnosti – odražavaju dva međusobno nespojiva svetonazora.

Treće, država pošteno saopštava podatke o obolevanju i umiranju. Takva tvrdnja je atak na zdrav razum.

Učešće u toj besramnoj podvali teško opterećuje savest lekara iz KŠ. Da li se oni zaista nisu interesovali za podatke, već su samo čitali sa neke ceduljice brojeve dobijene pred izlazak na konferenciju za medije?

Ako su nas vozili kroz epidemijske hridi vezanih očiju, kao veseli Miško tatin autobus na prilazu Beogradu u susret aprilskom bombardovanju, onda su antologijski neodgovorni, a ako i dalje kriju istinu – zašto to čine?

Više od dve godine ne odgovaraju na direktno postavljeno pitanje: da li je sredinom aprila 2020. u Srbiji bilo po pet ili po 25 umrlih dnevno? Kako opravdavaju činjenicu na koju im je više puta ukazivano – da epidemija treba da se ponovi četiri miliona puta da bi se dobio niz brojeva koji je u njihovo ime prikazan javnosti?

Još zagonetnije: imaju li obraza da tvrde da jedan drugi niz brojeva odražava realnost, ako može da se desi samo jednom u 3,5 milijarde slučajeva?

Kada su niški komunalci saopštili da se samo 21 odsto sahranjivanih u limenim sanducima vodi kao kovid 19, po principu „jednog pišem, četiri krijem“, zašto se nisu izvinili narodu?

Bili su dužni da to učine, bilo kao aktivni učesnici prevare, bilo kao naivčine vučene za nos, podmetnute da nesvesno daju legitimitet jednoj golemoj manipulaciji.

Četvrto, ne interesuje ih politika. Šta više, sugerišu da su stručni stavovi ostalih lekara politički obojeni, što je beslovesno podmetanje.

Već im je objašnjavano da je njihovo izjašnjavanje kako su, navodno, iznad politike, samo plitko i nedostojanstveno izvrdavanje, utoliko pre što bar neki od njih imaju odgovorne državne funkcije.

Poslušno su nam se, tako „apolitični“, smešili sa predizbornih plakata vladajuće partije, a nekoliko dana ili nedelja ranije, mimo svake logike, proglasili su „pobedu nad virusom“.

Greške su oprostive, ali su one bile svesne, jer su tada upozoravani da ne srljaju radi služenja dnevnoj politici, pa su im podastirani dokazi da se virus korona rasejava i leti i da nije „izgubio virulenciju“.

S druge strane, znam mnoge članove UPK, ali ne mogu da se prisetim nijednog da je zalaganje za protivepidemijske mere podređivao partijskim interesima.

Shodno očekivanju, ti ljudi dele određene civilizacijske vrednosti, poput poštovanja Ustava, prava i sloboda građana, nezavisnosti sudstva, slobode medija itd., ali zar to nisu univerzalne vrednosti?

Za razliku od druge strane, ni u jednom stručnom mišljenju ili oceni članova UPK ne može da se uoči uticaj politike. Profesija je jedno, a politika – drugo.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.