Kulturna dobra kao plen kriminalaca 1Foto: Lična arhiva

U današnje vreme u medijima i među mlađom populacijom raspravlja se sve više o tzv. reality programima, koji se bave životima učesnika u veštačkim uslovima, a većina građana retko posećuje arheološka nalazišta, odlazi u muzeje i galerije na izložbe i u bibliotekama pronalazi štivo za čitanje.

Krajem januara 2021. godine u medijima je odjeknula vest o obijanju i plačkanju Muzeja Vožda Karađorđa u Radovanjskom lugu kod Velike Plane, kojom prilikom su ukradene dve stare krune za venčavanje, dve kubure, jedna puška tzv. kremenjača i knjiga Jevanđelja, stara oko 100 godina, ali srećom ne i portret Karađorđa Paje Jovanovića, za koji se tvrdi da vredi više miliona evra.

Krajem marta uhapšen je migrant, koji je oštetio spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu, tako što je odlomio deo krsta sa spomenika, a protiv njega pokrenut je prekršajni postupak.

Ovi događaji su povod da javnosti predstavimo mogućnosti krivičnopravne zaštite kulturnih dobara.

Značaj kulturnih dobara prepoznaje i osnažuje Krivični zakonik (u daljem tekstu: KZ), propisivanjem težih oblika krivičnih dela i strožih kazni, koja za predmet imaju stvari i tvorevine materijalne i duhovne kulture od opšteg interesa koje uživaju posebnu zaštitu.

Krivičnopravni tretman usmeren je na veći broj zaštitnih objekata od imovine, preko javnog reda i mira, pravnog saobraćaja do čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.

To ukazuje na postojanje svesti zakonodavca o bitnosti kulturnih dobara i tendenciji jačanja krivičnopravne represije i suzbijanja svakog oblika oduzimanja, oštećenja ili nezakonite trgovine kulturnim dobrima.

KZ razlikuje više kategorija kulturnih dobara prilikom propisivanja krivičnih dela kojima se ona štite, ali su za kvalifikovanje i tumačenje radnji izvršenja merodavni Zakon o kulturnim dobrima i međunarodni akti.

Jedan od najznačajnijih kriterijuma za rangiranje kulturnih dobara i određivanje stepena zaštite jeste važnost za arheologiju, istoriju, književnost, umetnost i sl., koja je različita.

Ipak, ne bi ga trebalo isključivo povezivati sa ekonomskim vrednostima pošto npr. tekstilni predmeti (narodne nošnje) mogu da imaju nižu tržišnu vrednost, ali period iz kog potiču im daje poseban tretman.

Starost predmeta je stoga jedna od bitnih odlika za svrstavanje među kulturna dobra i u načelu starijim predmetima se pruža jača zaštita.

U praksi se može postaviti pitanje utvrđivanja statusa kulturnog dobra, koje je skopčano sa nizom problema.

Za razliku od droge i oružja, gde po njihovom pronalasku, policija nema dilemu da je reč o nezakonitim predmetima, teškoću u radu sa kulturnim dobrima predstavlja činjenica da se pretpostavlja da je predmet zakonit dok se ne dokaže da je nezakonit.

Takođe, brže je moguće dobiti podatak kod krivičnog dela falsifikovanja novca da je novčanica lažna i o kvalitetu falsifikata, nego utvrditi originalnost kulturnog dobra, što zahteva angažovanje referentnih institucija, npr. Narodnog muzeja, Narodne biblioteke kada govorimo o domaćem kulturnom blagu, ili pak stručnjaka iz međunarodnih organizacija, kao npr. UNESCO, ako je reč o svetskom kulturnom dobru.

U svetu kriminala kulturna dobra su među prvima kada je plen u pitanju i okrivljeni nastoje da nezakonitim putem pribave razne vredne eksponate iz muzeja, slike, umetnine i antikvitete iz drugih ustanova ili iz privatnih kolekcija, da skrnave arheološka nalazišta i potom dalje njima trguju i prenesu ih u inostranstvo.

Teškoću u postupanju predstavlja i okolnost pronalaska sumnjivih predmeta kod okrivljenih prilikom prelaska državne granice kada je potrebno njihovo što hitnije identifikovanje.

Najčešće se prenose novčići i sitniji predmeti, a tada ključnu ulogu imaju službenici Uprave carina i Uprave granične policije, koji treba da pronađu i otkriju ove znamenitosti.

Za ova krivična dela karakterističan je određen broj neotkrivenih krivičnih dela, tzv. tamna brojka kriminaliteta,1 i određen broj neprijavljenih krivičnih dela, posebno u slučaju skrnavljenja arheoloških nalazišta ili neregistrovanja kulturnih dobara.

Prodaja kulturnih dobara preko društvenih mreža i interneta je zastupljena, što dodatno otežava otkrivanje krivičnih dela i prikupljanje dokaza zbog globalnog elementa.

Ipak, u slučaju da dođe do otuđenja kulturnih dobara, protivpravnog izvoza, falsifikovanja dokumenata o poreklu ili preduzimanja akata vandalizma prema kulturnim dobrima, važno je da reakcija države ne izostane, a to podrazumeva da javni tužilac kao rukovodilac predistražnog postupka u saradnji sa policijom, carinom i ustanovama kulture u što kraćem roku preduzme delotvorne radnje kako bi bili pronađeni krivci, ali i oduzeta kulturna dobra.

Modernizacija muzeja i biblioteka, obezbeđuje veću zaštitu kulturnih dobara. Postavljanje video nadzora je dodatni element bezbednosti i zaštite.

Ne treba zaboraviti da su kriminalci dobro obučeni, da po pravilu unapred pripremaju pljačke i organizuju logistiku kako bi otuđili dragocenosti, te su tako npr. u novembru 2019. godine iz muzeja Zeleni trezor u Drezdenu ukrali nakit i dijamante iz 18. veka u vrednosti od preko milijardu evra prekinuvši snabdevanje muzeja električnom energijom, ušli kroz prozor, razbili staklene vitrine i pobegli sa plenom.

Kada se oduzeta kulturna dobra pronađu, bitno je da javni tužilac procesuira krivce zbog teških posledica krivičnih dela, koje se sastoje u osiromašenju države i nenadoknadivoj šteti po domaću i svetsku kulturnu baštinu.

U prvom slučaju sa početka teksta, još uvek nisu pronađeni učinioci krivičnog dela teška krađa iz čl.204 st.3 u vezi sa st.1 KZ. U drugom slučaju, umesto da se učinilac goni za krivično delo uništenje i oštećenje tuđe stvari iz člana 212 st.3 KZ, za koje je zaprećena kazna zatvora do pet godina, ili pak za tešku krađu iz čl.204 st.3 u vezi sa st.1 KZ uz pretnju kaznom zatvora do osam godina ako ima osnova za dokazivanje da je imao nameru da pribavi protivpravnu imovinsku korist, on odgovara za prekršaj, što ukazuje na nepostojanje svesti o neprikosnovenosti kulturnih predmeta i objekata i kod organa gonjenja.

U tom kontekstu važno je i jačati svest među državnim službenicima i građanima o civilizacijskom značaju kulturne baštine. Ona čini srž identiteta naroda koji je živeo na određenom lokalitetu i zbog toga joj se mora pružiti puna i efikasna zaštita.

Autorka je zamenica javnog tužioca u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu i članica Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Kulturna dobra kao plen kriminalaca”

  1. Protiv tog migranata što je odlomio deo krsta, trebalo je pokrenuti krivični postupak, a ne prekršajni. Nono, dobićeš po prsticima ako to još jednom uradiš. Mogao je i da sruši spomenik i šta? Opet prekršajni postupak. Smešno

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.