Zabrana mog filma bez prethodnog gledanja 1Foto: Nebojša Babić

U popularnoj zapadnoj kulturi od 2017. godine vlada tzv. „kultura otkazivanja“ u kojoj se neka osoba, grupa ili društvena zajednica izbacuju ili odstranjuju iz javnih ili društvenih mreža na internetu ili u stvarnom životu, iz društvenih, kulturnih, obrazovnih ustanova, javnih institucija ili javnih preduzeća, zbog „ogorčenja javnosti“ povodom određenih stavova ili dela. Oblici „kulture otkazivanja“ postojali su i kroz istoriju.

U starom Rimu postojala je praksa damnatio memoriae u kojoj su se nepodobnima rušili spomenici, brisala imena s ploča, slike s mozaika i slično, te svaki spomen ili trag na tu osobu je bio izbrisan. Slične primere pamtimo i iz novije istorije, poput retuširanja fotografija sa Staljinovim saradnicima koji u nekom trenutku nisu više bili prihvatljivi, te su uklanjani sa slika.

Međutim, u ovim trenucima ulazimo u sasvim novu fazu koja prevazilazi okvire „kulture otkazivanja“, koja je do sada ogorčenost javnosti temeljila na nečem što je viđeno i utvrđeno kao sporno.

Pre desetak dana je sijaset bošnjačkih organizacija iz dijaspore složno pokrenulo kampanju mržnje protiv dokumentarnog filma koji nisu ni videli.

Posle svake premijere prethodnih filmova na kojima sam radio, od sva tri dela „Težine lanaca“ do filmova o manastirima pod zaštitom Uneska na Kosmetu i društvenim podelama u Crnoj Gori, uvek sam učestvovao na diskusijama sa publikom na kojima sam neretko mogao da čujem kritike.

Konstruktivna kritika je uvek dobrodošla, ali se ovih dana suočavam sa kritikom onih koji ne mogu nijednu spornu tačku da navedu u vezi sa mojim novim filmom „Republika Srpska: Borba za slobodu“, osim da im smeta naslov ili im se ne sviđa reklama. Izgleda da su zaboravili na izreku „ne sudi o knjizi po koricama“.

Na trenutke deluje da samo jedan sud ne zahteva od onog koji optužuje da dokazuje optužbe, a zahteva od optuženog da dokazuje nevinost – sud javnosti. U ovim trenucima se dešava da i pojedini mediji i institucije demokratskih država bivaju uvučeni u neosnovanu hajku i učestvuju u zabrani dela na neviđeno.

Bošnjačke organizacije koje su pokrenule kampanju pisanja mejlova i dopisa bioskopima i salama gde su bile planirane projekcije mog filma, kao i policiji i lokalnim političarima u opštinama gde su bile zakazane premijere, pa i kantonalnim, pokrajinskim i državnim vlastima zemalja gde je trebalo da prisustvujem premijerama – tvrde da film „negira genocid“, „veliča ratne zločine i zločince“ i „poziva na mržnju i nasilje“.

Ništa od toga nije istina. Da su gledali film, videli bi da on govori o istoriji srpskog naroda koji živi zapadno od reke Drine, pre svega predstavljajući kulturu, tradiciju, jezik, hranu i muziku naroda na ovom području, ali nikako ne izbegava temu zločina koje su počinile sve tri strane tokom rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina prošlog veka.

Snimali smo scene i u Potočarima, osudili masovno ubijanje Bošnjaka, a nismo krili ni presudu Haškog suda da ono što se desilo u Srebrenici predstavlja genocid, bez osporavanja presude, bez opravdavanja bilo koje strahote.

U filmu govorimo o stradanju svih naroda na ovom području, jer je nemoguće biti čovek, a ni fer ni objektivan, bez izražavanja jednake žalosti za svaki izgubljen život.

Čini se da ništa od ovoga nije bitno organizacijama koje su preko medijskih i političkih veza uspele da ubede mnoge zapadne novinare i dobar deo javnosti da se radi o nekakvom huškačkom filmu koji treba zabraniti.

Mnogi švajcarski i austrijski mediji, ali i međunarodne novinske agencije, preneli su kao činjenice stavove o filmu ljudi koji ga nisu gledali, dok su meni ili dali minimalan prostor za odgovor na optužbe ili me nisu ni kontaktirali.

Samo dva medija postavili su pitanje onima koji napadaju film da li su film i gledali. Oba puta su priznali da nisu, ali da to nije ni bitno.

Šta je bitnije od toga da se čovek upozna sa delom koje komentariše? Bioskopi koji su imali priliku da pogledaju film nisu našli ništa sporno u sadržaju filma, ali su mnogi pod ogromnim političkim i finansijskim pritiscima i pretnjama otkazali projekcije.

U izboru između sprečavanja dalje hajke i borbe za slobodu izražavanja, izabrali su ovo prvo. Mogu da ih razumem, s obzirom da je u Švajcarskoj jedan čovek pretio da će zapaliti svaku salu gde se prikaže film.

Malo je onih koji su spremni da rizikuju da budu meta terorističkih napada, pogotovo kada i institucije učestvuju u hajci, umesto da je smiruju.

Naime, u opštini Nojhof kod Ciriha je lokalna uprava zabranila prikazivanje filma iz bezbednosnih razloga. Da li je moguće da moćna Švajcarska, koja baštini kulturu neutralnosti kroz istoriju, zauzima stranu onih koji prete i obmanjuju, bez da u bilo kojem momentu pomisle da bi trebalo da pogledaju sadržaj koji zabranjuju?

U nekim mestima gde naši ljudi ili udruženja iznajmljuju sale za kulturno-umetnička dešavanja, vlasnici tih sala su trpeli pritiske i u nekim slučajevima pretili izbacivanjem srpskih udruženja iz sala ukoliko prikažu film.

U Austriji su mi neki organizatori preneli da su ekstremisti došli do privatnih brojeva telefona vlasnika ili menadžera sala gde su iznajmljeni prostori za premijeru, te su ih pritiskali i pretili im.

Sa menadžerom jednog bioskopa, koji je dobio na stotine mejlova, lično sam razgovarao i rekao mi je da je dobio anonimni poziv od čoveka koji je rekao: „Nemojte pustiti taj rasistički film,“ a kada je menadžer, koji je video film, pitao koji deo filma je rasistički, odgovor je glasio: „Ne znam, nisam gledao.“

Pred našim očima se postavljaju temelji nove „kulture zaslepljivanja“, u kojoj se javnosti propagira ideja da oni ni ne smeju da pogledaju delo koje je označeno kao sporno bez osnova, jer bi sam čin gledanja značio svrstavanje na „pogrešnu stranu“.

Zato film, po onima koji ovakvu hajku pokreću, mora da se zabrani bez prethodnog gledanja, odnosno da se onemogući široj javnosti da ga ikada pogleda.

Da li želimo da živimo u društvu u kojem će sutra bilo koja bolje organizovana grupacija uspeti da zloupotrebi legitimne mehanizme za sprečavanje govora mržnje zarad propagiranja ethničkih ili političkih interesa te grupacije?

Jedan od inicijatora kampanje mržnje objavio je da je trebalo prvo oni da odobre film, pa tek da ga onda plasiram – hoćemo li se vratiti u vremena cenzure i bunkerisanja filmova?

Cenzori iz vremena SFRJ su makar pogledali film, pa onda zabranili ukoliko se nije uklapao u vladajuću ideologiju, a sada se zabranjuje na slepo.

Onima koji bi da zabranjuju moj novi film na osnovu toga što im se nisu svideli moji prethodni filmovi, mogu samo da poručim da život nije film „Suvišni izveštaj“ („Minority Report“, 2002) u kojem policija hapsi zbog navodnih prekršaja u budućnosti.

Niti je dopustivo da se bošnjačke organizacije ponašaju poput Severne Koreje kada je Pjongjang pokrenuo kampanju protiv filma „Intervju“ („The Intervienj“, 2014) jer su ga smatrali uvredljivim. Tada je takođe prećeno terorističkim napadima bioskopima koji budu prikazivali film.

Najveći bioskopski lanci u SAD su, pod pritiskom, odbili da prikažu film, ali je film ipak uspeo da se predstavi u ograničenom broju manjih bioskopa.

Film, kao i svako drugo umetničko delo, uvek nađe svoj put do publike. Zato bez obzira na to kakvo mišljenje neko ima o meni ili mojim stavovima i filmovima, ovde se više ne radi samo o mom novom dokumentarcu.

Ovde se radi o odbrani univerzalnih vrednosti slobode govora i izražavanja, prava svakog čoveka da bez straha iznosi činjenice i stavove o njima, kao i društva dijaloga umesto društva rovova.

Autor je reditelj i novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.