Male boginje – velika briga

Daleko najveći broj žrtava malih boginja potiče iz zemalja u razvoju, ali se smrtni slučajevi beleže i u Evropi. O tome najbolje svedoči nekoliko desetina umrlih u Rumuniji za samo godinu dana.

Ironija je u tome što su postojali realni uslovi da se ova zaraza eliminiše iz Evrope do 2010. (severna i južna Amerika su taj cilj, bar privremeno, ostvarile još 2002), a da se zatim virus iskoreni u planetarnim razmerama. Time bi večno prestala i potreba za vakcinom. Razlog neuspeha je naučna prevara s najrazornijim posledicama po zdravlje u savremenom svetu, nastala kada je jedan na pare lakom britanski lekar izmislio da je vakcina protiv malih boginja povezana s autizmom. Povezanost zaista postoji, ali je samo vremenska. S isto osnova moglo bi da se tvrdi kako maloj deci ova vakcina pomaže da stabilnije hodaju ili da izgovore prvu rečenicu.

Neobičan psihosocijalni fenomen predstavlja brzina kojom se ova neistina proširila po (uglavnom) razvijenom svetu, da bi potom bila fanatično branjena. Uzaludan je bio ogroman istraživački trud kojim je ubedljivo pokazano da uzroci odgovorni za nastanak autizma deluju na dete znatno pre navršene prve godine života, a da se u drugoj godini samo jasno uočavaju ranije prisutne promene. NJih dečji psihijatar skoro nepogrešivo može da uoči pre prvog rođendana.

Uz autizam, „posvećeni znalci“ šire strah i od drugih navodnih opasnosti vakcine protiv malih boginja. Poput svake intervencije, nju prate određeni rizici, ali su oni mnogo hiljada puta manji od nevolja koje nosi obolevanje. Tako prolazno smanjenje broja trombocita (krvnih pločica), s blagom i prolaznom sklonošću krvavljenju, koje je čest pratilac bolesti, pogađa jedno od oko 40.000 vakcinisane dece. Pominje se i tzv. aseptični meningitis (upala moždanica bez zaraznih klica), ali je ta prolazna reakcija bez posledica bila vezana za sojeve virusa zaušaka u kombinovanoj vakcini koji se više ne koriste.

U cilju zaštite od moguće tužbe („ništa ne krijemo, naveli smo sve ikada pomenute rizike“), proizvođači beleže čak i upalu mozga. Zbog izuzetno retke pojave, jednom na tri miliona vakcinisanih, pitanje je da li je ona uopšte uzročno vezana za vakcinaciju. Nasuprot tome, slična reakcija uočava se kod svakog 1000. obolelog, dok još teža, neumitno fatalna komplikacija više godina nakon infekcije pogađa svako 5000. malo dete.

Posle vakcinacije realno je očekivati povišenu temperaturu, bol i otok na mestu uboda. Mogući su ospa, proliv, povraćanje i laka upala gornjih disajnih puteva, a mnogo ređe nastaje prolazno grčenje usled znatnije povišene temperature. To stanje, poznato kao „fras“, pratilac je infekcija u ranom detinjstvu i uklanja se obaranjem telesne temperature.

Kada se podvuče crta, koristi od vakcinacije toliko prevazilaze rizike da se razumnim argumentima ne mogu osporiti. Razum se tu i ne koristi, već se Svetska zdravstvena organizacija i lekarska profesija u celini optužuju za korumpiranost. Navodno svesno žrtvuju svoju i tuđu decu pod uticajem „farmakomafije“. Ideja zvuči suludo, jer bi farmaceutskoj industriji bilo u interesu da obolevanje učesta, pa da se kupuju skupi lekovi. Pored toga, zanemaruje se da Svetskom zdravstvenom organizacijom ne rukovodi grupa zločinaca, već ministri zdravlja 194 zemlje, koji se svakog maja sastaju u Ženevi.

No, u današnje vreme postistine i tako nastrane ideje imaju svoje pristalice. One se u Srbiji unapred brane od odgovornosti za posledice svog štetočinskog delovanja tvrdnjama da od malih boginja „umiru samo Romi“. Prvo, to nije istina, a drugo, takva rasistička ideja je monstruozna, jer su i Romi – ljudi.

Autor je profesor univerziteta, epidemiolog