Mi smo društvo koje uči decu da trpe nasilje 1

Jesmo li mi društvo koje je normalizovalo nasilje, to je glavno pitanje?

I nije vreme da pričamo o drugim društvima, već samo o našem.

Lično, nikada nisam bio žrtva seksualnog ili bilo kakvog fizičkog nasilja. Psihičkog – ooo da!

Međutim, zbog mnogih koji su mnogo teže stvari preživeli, zbog neizmerne hrabrosti mladih glumica, vreme je da svako od nas, bilo da je anonimna ili javna ličnost, prizna da je trpeo/la ili još uvek trpi nasilje na poslu, u školi, na fakultetu, na ulici, u vezi, u porodici, u braku, ukoliko jeste.

Razmislite dobro da li ste ikada osetili psihičko nasilje koje neko konstantno sprovodi nad vama? Ja jesam i nije me sramota da priznam.

Zašto je važno reći, bez obzira na to što možda vašu priču neće preneti mediji?

Da biste ohrabrili mnoge koji potiskuju u sebi velike ili male traume, strahove i stresove.

A najvažnije je reći da kad god da odlučite da kažete, nije kasno.

I da, mnogo toga, što je odavno navodno normalno, nije i ne može biti normalno.

Nasilje je uvek nasilje, čak i tamo gde se odomaćilo i postalo norma.

A čovek koji reaguje nije slab, već hrabar.

Moja sestra je u sedmom razredu jednostavno prestala da ide u školu.

U početku je krila od roditelja, skrivala se u ormanu kod kuće za vreme časova, a kada su saznali da ne ide u školu, ona im kaže da se posvađala s drugaricom, pa želi da je izbegava.

Iako su je ubeđivali da im slobodno kaže kakav god da je problem, nije htela godinama da prizna da je trpela psihičko nasilje od strane profesora matematike (javna ponižavanja, ismevanje, vređanje) a kasnije i fizičko poput izvlačenje za kosu iz klupe.

O tome je progovorila mnogo godina kasnije, kada je završila školu i kada nije bilo straha od odmazde.

Zašto je ćutala?

Iz straha da se roditelji ne pobune, reaguju i naprave samo gore.

Upravo strah od osvete nekog moćnijeg, u ovom slučaju nastavnika.

Dakle, znala je ono što je činjenica sve do danas: niko neće reagovati na nasilje u školi koje sprovode nastavnici, a najmanje kolege iz kolektiva jer to uopšte za njih nije nasilje.

To je pristup.

Je l’ vam sada jasno zašto žrtve ćute?

Ja nisam ćutao.

Međutim, to me nije sačuvalo od nasilja, naprotiv.

Nisam dozvolio učiteljici da me vuče za uši i postao sam predmet njenog psihičkog iživljavanja.

Pronašla mi je slabu tačku i jasno mi stavila do znanja: Koliko god se trudio, uvek ćeš na kraju biti vrlodobar.

Roditelji su reagovali odmah, ali je odgovor škole bio jasan i glasan: ona nam je koleginica.

Morao sam da je istrpim, to je bio jedini odgovor.

Tada, naravno, možda nisam bio svestan da je to nasilje, ali sam znao da to nešto što mi smeta moram da prihvatim kao od boga dato.

Dakle, ćuti.

Istu vrstu psihičkog nasilja osetio sam i u Gimnaziji, na isti način, iz pozicije moći, a sigurno nisam jedini.

Svakako, verujem da o tome mnogi ne razmišljaju kao o nasilju, ali to ne umanjuje prisutnost njega kao najnegativnije pojave u društvu.

Kada sam zatražio savet i zaštitu od nastavnika-psihopate kod pedagoga i psihologa, osim empatije ništa drugo nisam dobio.

Razumele su koliko mi je teško i verovale su mi, ali usledio je jasan odgovor: Ti uskoro ideš iz ove škole, a on je naš kolega koji ovde ostaje.

Da li neko zbog bolesnika trpi psihičko nasilje i danas?

Da, i toga kao i ja tada nije svestan/na.

Misli da je to normalno, kao uostalom i svi polaznici škole moralnog dna Miroslava Aleksića do juče.

Svi smo prihvatili nasilje kao vaspitni metod, kao deo norme, kao nešto na šta se ne reaguje.

Zato, ova užasna stvar koju smo nedavno saznali treba da nam posluži da konačno prestanemo da prihvatamo nasilje kao normu, kao metod za pripremu za život, kao deo pedagogije, kao alat za disciplinu, recept za uspeh jer to nije.

Da jednom zauvek prestanu nasilnici, frustrirani iskompleksirani i bedni ljudi, pedofili i sve druge slične društvene pojave da se skrivaju iza „vaspitno-obrazovnog“ metoda koji opravdava nasilje.

I ne samo ljudi koji rade u obrazovanju, već svako a naročito ljudi koji nastupaju iz pozicije moći, pa neka je ta moć minimalna i beznačajna.

Nasilje je nasilje i niko ne zaslužuje da ga trpi, to čoveka ne čeliči, već vređa i tiho ubija.

Ako nekada isključuje fizičku silu ili fizički dodir ga ne boli manje.

Na to ne sme da se ogugla.

Nije i ne sme da bude normalno.

I najvažnije: nasilje ne trpe samo žene, već i muškarci.

Iz pozicije moći koju zlostavljači i nasilnici zloupotrebljavaju, svako može biti žrtva, bez obzira na pol, rod, fizičku snagu.

Ovaj moj poziv nije poziv na linč svih onih koji su vas u životu nervirali, već poziv na obračun sa ogromnom društvenom tolerancijom na nasilje.

Autor je slobodni novinar, autor „Kulture za dž“ na Radio Beogradu

close
Mi smo društvo koje uči decu da trpe nasilje 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.