nikola lunic.jpg

Ne razmišljajući previše, čitalac letimično pogleda fotografije sa sastanka i lako zapazi da čovek koji sedi do ministra odbrane ne nosi kravatu iako je svi imaju. Ali ko je čovek bez kravate? I ko je Gerardo Hernandez Nordelo?

Čovek bez kravate koji očigledno ne drži previše do diplomatskog protokola je, ni manje ni više, ambasador Republike Srbije u Havani Danilo Pantović, bivši istaknuti član Direkcije JUL-a i predsednik Upravnog odbora „Diposa“. Svoju biografiju je krajem devedesetih, dok je bio generalni sekretar SMIP-a, „obogatio“ dodeljivanjem državnih stanova, te izdavanjem diplomatskih pasoša telohraniteljima Marka Miloševića. Ambasador Pantović je optužen za ozbiljno krivično delo nezakonitog raspolaganja državnim stanovima odnosno za zloupotrebu službenog položaja i prekoračenje ovlašćenja. Mediji su izveštavali i da je kao član Savezne stambene komisije uspešno rešio i sopstveno stambeno pitanje tako da je prvo dobio stan od 70 kvadrata, a potom se preselio u 149,90 kvadrata bez jasnih dokaza o ustupanju prethodnog stana državi. Iako je proveo šest meseci u pritvoru, a optužbe protiv njega nisu dobile pravosudni epilog, on je 2016. godine imenovan za ambasadora Srbije na Kubi.

U međuvremenu je Viši sud u Beogradu izdvojio postupak protiv Pantovića sa obrazloženjem da zbog poslovnih obaveza, nije izvesno prisustvo novoimenovanog ambasadora ročištima. Ni po Ustavu Republike Srbije koji daje pravo imuniteta narodnim poslanicima, ni po savremenom diplomatskom pravu imuniteta od jurisdikcije iz Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, ambasador Pantović ne uživa privilegiju imuniteta u Srbiji. I zato je nejasno zbog čega se sudski postupak protiv Pantovića praktički „zamrzava“ jer se, sudeći po sudskoj praksi, to obično radi u slučaju teških bolesti. Jedno je ipak jasno, a to je da kod sudskih postupaka koji traju 17 godina, jednostavno ne postoji politička volja da se oni reše. Ukoliko uzmemo u obzir pisanje medija o zauzimanju Vulina da se Pantović imenuje za ambasadora, onda možemo sumnjati i na političku opstrukciju sudskog epiloga afere „Dipos“. A Vulin je, verovali ili ne, ipak ministar.

I kada nam politička elita objašnjava da postoji pravna država samo je mi nismo svesni, onda treba da objasni i političke neustavne tzv. imunitete koji se daju „zaslužnima“ postavljenjima po našim ambasadama u svetu. Jer kako se može tumačiti rešenje tužbe Nebojše Stefanovića protiv NIN-a nakon samo četiri meseca, dok taj isti Viši sud nije sposoban ni nakon 17 godina da reši slučaj „Dipos“ pri čemu zamrzava slučaj za optuženog ambasadora. I onda se nadamo pozitivnim stavovima Venecijanske komisije o reformi pravosudnog sistema?

Sagovornik ministru Vulinu na službenom sastanku održanom u kabinetu Ministarstva odbrane je nacionalni heroj Kube i narodni poslanik Gerardo Hernandez Nordelo. On je boravio u Beogradu povodom promocije knjige kanadskog novinara Stivena Kimbera „Šta počiva s druge strane mora“, a u kojoj je Nordelo jedan od protagonista. Grupa poznata kao „Kubanska petorka“ je 90-ih godina organizovala špijunsku mrežu u SAD sa ciljem da se infiltriraju u organizacije kubanskih izbeglica i u osoblje vojnih institucija SAD. Uhapšeni su 1998. godine, a 2001. osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Gerardo Hernandez Nordelo je najoštrije osuđen i to na dve doživotne kazne zatvora jer je osim zbog špijunaže, osuđen i zbog zavere za ubistvo. Naime, američki istražitelji su ga optužili i za umešanost u planove za obaranje dva aviona koji su redovno leteli u misijama nadgledanja u blizini Kube. Avioni su oboreni 1996. godine pri čemu je poginulo četvoro anti-Kastro dobrovoljaca. Nakon 17 godina provedenih u zatvoru, Nordelo je oslobođen zahvaljujući sporazumu o razmeni zatvorenika.

S obzirom da narodni poslanik Nordelo sada uživa sva prava slobodnog čoveka, nije sporan njegov dolazak na Međunarodni sajam knjiga, niti prijem od strane potpredsednika Narodne skupštine Veroljuba Arsića. Međutim, organizacija službenog sastanka sa ministrom odbrane prevazilazi diplomatski protokol jer su izvršne funkcije koje obavljaju različitog nivoa. I takvi sastanci se održavaju u posebnim slučajevima kad se želi posebno naglasiti značaj razvoja odnosa sa određenom zemljom. Znajući kakva nam je saradnja sa Kubom u svim aspektima, a posebno u oblasti odbrane, verovatno se ipak radi o opčinjenosti druga Vulina sa kubanskim revolucionarima. I to ne bi bilo sporno da ga je kao predsednik Pokreta socijalista primio u prostorijama stranke.

Organizacijom službenog sastanka u kabinetu ministra odbrane, gde mu je načelnik Uprave za međunarodnu vojnu saradnju na formaciji general majora bio zapisničar, Aleksandar Vulin je feudalizovao Ministarstvo odbrane i u praksi uspostavio Ministarstvo Pokreta socijalista. Kada novinska agencija Kube ACN objavi vest da je kubanski heroj primljen od strane Vulina u svojstvu predsednika Pokreta socijalista, onda to možemo shvatiti kao potpunu derogaciju ugleda sistema odbrane i Ministarstva kao institucije. U sličnoj situaciji je 2011. godine Lajam Foks dao ostavku na funkciju ministra odbrane jer je neovlašćeno lice prisustvovalo službenim sastancima. U srpskom scenariju, predsednik Pokreta socijalista zloupotrebljava sistem odbrane organizujući partijske sastanke u kabinetu ministra odbrane.

Možda je ipak previše da apelujemo na moralni kodeks aktuelnog ministra odbrane jer ga u dosadašnjem periodu nije pokazao. Zbog toga, ali pre svega zbog spoljnopolitičkih interesa Republike Srbije, krajnje je vreme za ostavku ministra odbrane! Bez političkog legitimiteta i sa kompromitujućim aferama, agresivnom spoljnopolitičkom retorikom, sumnjivim nabavkama, zloupotrebom Vojske u političke svrhe, Aleksandar Vulin bi morao podneti ostavku. Ukoliko ga nazove njegov „vrhovni“, to će i da uradi, a ako ne – sposobni i obučeni pripadnici VS će sigurno biti dodatno motivisani za odlazak iz sistema u kome rukovodi revolucionar sa bazena hotela „Hajat“.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji