Moguće (je) rešenje kosovskog pitanja

Drugi značajan događaj je potpisivanje Temeljnog ugovora između Vlade Crne Gore i SPC, kojim je rešen takođe ozbiljan i decenijski problem za Srbe i pravoslavne hrišćane u Crnoj Gori.

U oba slučaja urađeno je najbolje i u interesu svih strana i ni SPC ni država Srbija ne trebaju da se ponašaju poput kolonizatora, pošto je u delu domaće javnosti autokefalnost MPC-OA doživljena kao kapitulacija SPC.

Zato ću se u nastavku teksta baviti jedinim mogućim rešenjem za kosovsko pitanje.

Zamislimo na trenutak fudbalsku utakmicu koja je završena bez pobednika. Recimo da je konačan ishod bio 1:1.

Na prvi pogled to je nepopularan rezultat za navijače jer njihov tim nije uspeo da ostvari pobedu, ali hipotetički gledano kada se radi o grupnoj fazi Lige šampiona ili nacionalnoj ligi takav ishod može garantovati i radost za navijače obe ekipe tj. može osigurati prolazak u narednu fazu takmičenja, izlazak u međunarodne kupove, više novca itd.

Pa da krenem redom šta to znači u kontekstu Kosova i kosovskog pitanja.

Zamrznuti konflikt je stanje koje ne nudi budućnost ni za Srbe ni za Albance i ujedno odnos snaga u kojem nijedna od dve strane nije spremna na istorijski kompromis.

Konflikt se može „odmrznuti“ u svakom trenutku i to predstavlja najveću opasnost za stabilnost u regionu i regionalno pomirenje.

Na drugoj strani imamo stavove ekstremista u pravcu proglašenja okupacije, ulaska Vojske Srbije na teritoriju Kosova i protivljenja svakom mirovnom rešenju, krijući se iza navijačkog slogana „Kosovo je Srbija“, koji u svojoj suštini ne znači puno osim što predstavlja na pogrešan način hrišćanstvo i patriotizam.

Ova grupa ljudi se često poziva na bliske veze sa Rusijom i Kinom i nadu da će Srbija imati njihovu podršku prilikom vojnih i jednostranih dejstava.

Činjenice u prvi plan ističu podatak da je naša zemlja bila sama i 1999. godine za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju, odnosno da nismo imali podršku od strane Rusije i Kine na Kosovu ili u Centralnoj Srbiji.

Podsećamo i da je upravo ruski predsednik Vladimir Putin naredio nekoliko meseci uoči martovskog pogroma povlačenje nacionalnih trupa sa teritorije Kosova.

Dakle, primena sile, zadovoljavanje osvajačkih i osvetničkih nagona i novi sukobi sa većim delom sveta nikako ne smeju biti opcija koja će se razmatrati.

Rešenje nije ni u jednostavnom priznanju kosovske nezavisnosti ili međusobnom priznanju u trenutnim granicama, kako to zovu visokopozicionirani evropski zvaničnici i politički predstavnici kosovskih Albanaca. Konačno rešenje zadovoljava kriterijum obostrane koristi.

Ključne reči su poštovanje međunarodnog prava u celosti, međusobno uvažavanje, ostvarivanje zajedničkih interesa, kompromis i pomirenje.

S tim u vezi, Ujedinjene nacije (UN) predstavljaju jedino međunarodno prihvatljivo i legitimno posredstvo u dijalogu između dve strane.

Bitnu ulogu u procesu normalizacije odnosa i pomirenja može imati i Specijalni sud za ratne zločine OVK-a, odnosno njegovo postupanje u predmetima protiv nekadašnjih pripadnika OVK-a i konačno postizanje pravde za srpske i druge ne-albanske žrtve i njihove porodice.

Zadatak nove generacije aktivista i političara u Srbiji je da izgrade mir i dobre međususedske odnose sa Albancima na Kosovu.

U skladu sa prethodnim redovima verujem da je potrebno vratiti kosovsko pitanje pod okrilje UN i započeti otvoreni dijalog sa Prištinom, radi rešavanja problema koji ostaju nerešeni i po više decenija i uspostavljanja sistemske zaštite Srba i srpske zajednice na Kosovu.

Pomirenje započinje infrastrukturnim povezivanjem i normalizacijom ekonomskih odnosa. Tu se ističu dve bitne mogućnosti – izgradnja putne, železničke i avio infrastrukture na relaciji Srbija-Kosovo i pretvaranje severnog i južnog dela Kosovske Mitrovice u posebnu privrednu zonu.

Takva privredna zona, koja bi imala različita ekonomska pravila u odnosu na Srbiju i Kosovo, mogla bi da zaposli ogroman broj ljudi i doprinese daljem razvoju šireg područja.

Ovo je važno i u kontekstu zadržavanja mladih na Severu Kosova, jer prema relevantnim istraživanjima 80% mladih Srba razmišlja o odlasku. Pored toga, dodatna ekonomska aktivnost između dve strane može se postići pristupanjem Kosova regionalnoj inicijativi Otvoreni Balkan.

Važno je i što pre otvoriti dijalog na teme poput verskog i kulturnog nasleđa, imovinskih pitanja i statusa nestalih, raseljenih i izbeglih lica.

Neophodno je da se takva pitanja rešavaju u razumnom roku i tek onda dolazi ono osnovno – pod kojim uslovima je prihvatljivo međusobno priznanje?

Za mene lično postoji nekoliko crvenih linija na kojima je, prihvatajući realnost, poželjno da Srbija insistira.

Potrebno je da se Srbima na Severu Kosova omogući pravo na samoopredeljenje i mirnu reintegraciju u ustavno-pravni poredak Republike Srbije.

Kosovo takođe treba da postane demilitarizovana zona bez mogućnosti za članstvo u NATO paktu makar na 25 godina, kao i bez prava na ujedinjenje u zajedničku državu sa Albanijom.

Kosovo bi u takvim okolnostima imalo pravo da održava odnose sa NATO paktom i nakon, recimo, 25 godine glasa na referendumu za ulazak u taj savez.

Status Kosova kao demilitarizovane zone ostao bi nepromenjiv po ugledu na Island, koji je takođe deo NATO pakta iako nema vojsku.

Hrabrost rešava konflikte i donosi pomirenje i zajednički prosperitet. To su nam pokazali primeri na relaciji MPC-OA i SPC i potpisivanje Temeljnog ugovora.

Zadatak kod postizanja mira nije da donese nacionalnu pobedu za bilo koju stranu niti da u prvi plan istakne nekakav prkos, već da omogući život u miru sa susedima i egzistencijalno dostojanstven život za svakog pojedinca.

Autor je zastupnik Udruženja građana „Levica“

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.