Na liniji Lešće, Orlovača, Bežanijsko... 1Foto: Youtube

Počelo je dramatično – struka je pominjala stotine hiljada žrtava, a broj preživelih niko nije ni hteo da prognozira.

Najčešće se pominjala zlatna milijarda, pod uslovom da to nije u evrima.

Uostalom, ako si struka, nisi vidovit.

Ne radi se o tarotu, nego o pandemiji.

Vođa je pretio prebukiranim grobljima.

Ako smo ga dobro razumeli, a i geopolitički promišljajući, nad Srbijom se nadvila opasnost da se protegne do linije Lešće, Orlovača, Bežanijsko…

A mogla se čuti i stara, dobra, za ovu svrhu prilagođena parola – gde su Lešće, Orlovača i Bežanijsko, tu su srpske zemlje.

Vesti koje su dolazile iz sveta mogle bi da se koriste samo u tabloidima.

Znači, najavljivale su apokalipsu.

A njeni konjanici bili su nam selebriti i odranije.

Kao da smo se na ovim prostorima već više puta sretali.

Epidemiolozi su postali gospodari naših života.

Odavno nekom našem gospodaru nismo pokazivali takvu poslušnost kao što smo bili poslušni pred epidemiolozima.

A oni nam uveli policijski čas, i počeli da nam se na televizijama pojavljuju kao dobri i loši policajci.

Jedan duva. Drugi ladi.

Jedan govori čaša je puna dopola.

Drugi tvrdi čaša je dopola prazna.

Narod to kao sluša kao lud, a ponaša se kao zbunjen.

Policija koristila sve svoje resurse za lov na veštice i jeretike, s tim što su veštice i jeretici morali biti stariji od 65.

Policijski čas trajao po osamdeset sati.

Duže i od trke u Le Manu.

Uskrs! To nije dolazilo u obzir.

Ako nije dozvoljeno ni blagodatnom plamenu da izađe iz svetog groba, nećeš mi vala ni ti paliti sveću.

A kome je do liturgije, neka čeka Božić.

Ukoliko takvog nečega više ikada bude.

Mi se jesmo još za vreme Nemanjića služili nožem i viljuškom, a sveštenstvo sada hoće na kašičicu.

Od svega je najgore što niko ne može da kaže kad će ovome kraj.

Pominjale su se ključne nedelje.

Prvo se čekalo da prođe druga ključne nedelje, a kada se ta druga našla u finišu, u igru su se ubacile još dve-tri istorijske, pri čemu je peta bila presudna, dok je od četvrte zavisilo gotovo sve.

A onda, tokom jedne noći punog meseca – sve se promenilo.

Ako hoćeš rast BDP-a, liderstvo u regionu, a po mnogim našim uspesima i prvenstvo Evrope, posao ne sme da trpi.

Biznis u osvit zlatnog doba iz parka jure ne sme da čeka, a i ne može se večito živeti od poklonjenih sto evara.

Znači, obdanište, normalno.

U prokužavanju krda, najmanje posledice ostavlja ako se taj stampedo razobada kroz obdaništa.

Gradskom prevozu kao najvećem prenosniku zaraze, sa čijih mračnih platformi smrt jednako kosi i onog ko ima bus-plus i onoga koji se švercuje, i onoga koji se udobno zavalio na sedište predviđeno za trudnice, a čak i onoga koji stoji na jednoj nozi, pali se zeleno i vraćaju mu se funkcije koje je imao i onda kada je bio najgori prevoz koji kao takav postoji od pronalaska točka do danas.

Posle one prvobitne zabune, kada je nekom palo na pamet da se prevozom koriste samo zaposleni, i to tako što bi u sredstva ulazili sa maskom, rukavicama, skafanderom i bataljonom ruske humanitarne pomoći koja bi vrši stalno zaprašivanje i dezinfekciju, sabrali smo se i pala je jedino ispravna odluka!

Svi za prevoz, prevoz za sve.

Posle toga bilo je stvarno lako doneti odluku da se odgovornost s vlasti prebaci na struku, sa struke na narod, a sa naroda na pojedince. Dakle, maske po svom nahođenju.

Udaljenost od dva metara po slobodnoj proceni, s tim što se priznaju i inči.

A pranje ruku, od svakog prema mogućnostima, svakom prema potrebama.

Što je rezultiralo našim čuvenim:

– Maske skinis!

A i sa najsporednijim najvažnijim stvarima na svetu, kao što su kafići, kladionice, teretane i fudbal, došlo je do relaksacije.

S tim što se fudbal u potpunosti vratio u stanje od pre epidemije.

Jer, samo je nastavljeno da se igra bez publike, a navijačke horde su prekomandovane u partijske falange.

Na kraju, ali na prvom mestu: Izbori!

Ovaj amargedon mogao bi da traje do sudnjega dana, ali i on naglo počinje da slabi kad dolaze izbori.

I odjednom, ali nekako iznenada, da se tome niko nije začudio, utvrđuje se taj slavni, istorijski datum.

Epidemija se stavlja ad akta.

A da joj se stvarno bliži kraj, vidi se i po tome što se struka sve ređe pojavljuje na televiziji, a prazninu koju ona ostavlja za sobom popunjavaju političari.

A gde su političari, tu je i da će da bude kako oni kažu.

Pa, pošto oni kažu da smo koroncu došli glave, struci i ne preostaje ništa drugo nego da sastavi pete i da kao i svaki prekoredni potpukovnik uzvikne:

– Razumem!

A sad, napred marš, ko na izbore, ko u bojkot, a ko ni tamo, ni ovamo.

Autor je književnik, satiričar, dugogodišnji urednik „Ošišanog ježa“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.