Ne može rame uz rame sa Levijatanom, Nogom i Antonijem 1Foto: Medija centar

Naime, u glavnom gradu Srbije se već nekoliko godina s vremena na vreme organizuju litije, radi „odbrane svetinja“, izvesnog manastira Sv. Arhangela Mihaila, u narodu tog kraja poznat kao „valjevska Gračanica“, a potopljenog 2016. godine usled izgradnje brane i hidroakumulacionog jezera Rovni.

Iako je ovo potapanje blagoslovila SPC, to nije zadovoljilo grupu vernika, tzv. „gračaničku stražu“, okupljenih oko izvesnog raščinjenog popa Dragana Davidovića, alijas Antonija, sledbenika Marka Radosavljevića, alijas Artemija, nekadašnjeg vladike i sabrata Rista Radovića, koji i danas traže da se brana sruši, a manastir obnovi.

Nedavno su medijsku pažnju zadobili upriličenim molebanima i govorancijama ispred zgrade Skupštine Srbije.

Kada ne učestvuju u protestima, što protiv vlasti, što protiv „Parade ponosa“, ova grupa se svakodnevno okuplja ispred zgrade Vlade Srbije i na njihovom panou je istaknuta osnovna parola „Pravoslavno svedočenje, izdaja i laž da uvene!“.

Ovi „stražari“, verovatno organizovani oko tzv. „prave SPC“ koja doživljava zvaničnu SPC kao izdajničku, na predmetnom bilbordu opisali su Srbiju kao „logor“, te pobrojali sve neprijatelje i neprijateljske aktivnosti protiv Srba i pravoslavlja: NATO-EU, Izrael i Jevreje, SAD, pa potom masone, pederaste, emigrante, ekumenizam, NVO, banke, stranke, kockarnice, ateizam, nemoral, Briselski sporazum, sekte, otimanje dece, rasprodaju zemlje, čedomorstvo (abortus), biometriju, čipovanje, kemtrejls, gmo, zatiranje svetinja, vakcine i rijalitije.

U suštini, na jednom panou svi teoretičari zavere protiv Srba mogu naći svog „arhineprijatelja“ i „arhizlo“, nedostaju samo 5G mreža i reptili u ljudskom obliku. Ipak, ono što se može odmah primetiti jeste da je jedina ideologija koja može povezati sve ove nepovezive stavove nacionalizam sa svojom iracionalnošću i osnovnom podelom na pravoslavne i izdajnike, odnosno prave Srbe i one koji to nisu, opsadnute i napadače.

Međutim, ova grupa nije jedina koja učestvuje u sadašnjim demonstracijama, pretočivši svoje litijanje u aktivno nasilje, bilo fizičko ili psihičko.

Nedavno je organizovano kroz Beograd marširalo dvestotinak pripadnika organizacije „Levijatan“, koja je uzela učešća i na prošlim parlamentarnim izborima.

Ova pseudoanimalistička organizacija koja sliči Hitleru koji se fotografiše sa svojim vučjakom, pod kamuflažom zaštite prava životinja propagira najcrnje nasilje prema migrantima i Romima, uzimajući silu u svoje ruke.

Ova organizacija je u suštini fašistoidna organizacija koja sebi uzima za pravo da koristi nasilje protiv onih koji navodno ne poštuju prava životinja, a u stvari, igrajući na prirodno saosećanje čoveka prema drugom živom biću, isto zloupotrebljavaju kanališući ga u nasilje prema svima onima koji ne misle kao oni, na primer onima koji imaju poverenje u savremenu nauku, medicinu i vakcine.

Dokaz tome je i da je nosilac liste „Levijatan“ bila izvesna Jovana Stojković, starleta antivax pokreta.

Pripadnike ove organizacije je Sergej Trifunović  optužio za nasilje prema njemu pre neki dan tokom demonstracija u Beogradu.

U ovoj konstelaciji organizacija koje učestvuju na sadašnjim demonstracijama svoje mesto je našao i bivši poslanik Dveri, Srđan Nogo, poznat po svojim antiemigrantskim i 5G izjavama, nošenju vešala, te nasilnim pokušajem upada „srčanijih momaka“ u zgradu Skupštine izazvavši time reakciju policije.

Dakle, radi se o izvesnoj ekstremno desničarskoj koaliciji nacionalističkih nasilnika koji su od samog početka sadašnjih demonstracija pokušali da manipulišu opravdanim nezadovoljstvom okupljenih građanki i građana, koji već decenijama žive u nametnutom opsadnom stanju srpskih nacionalista.

Toj plejadi „srpskih neprijatelja“ Albanaca, Hrvata, Bošnjaka, Makedonaca, Crnogoraca, hardcore nacionalisti su dodali migrante, a u 2020. godini, korona virus i sadašnju „izdajničku“ vlast.

Strah od nepoznate bolesti, potpuno nova situacija sa kojom se čitava planeta suočava, egzistencijalna nesigurnost, kontradiktorne i manipulativne reakcije vlasti, pojačale su nepoverenje i stvorile eksplozivnu atmosferu pogodnu za manipulaciju nasiljem.

Jedan deo policajaca podlegao je ovoj atmosferi nasilja, te smo svedoci primera prekomerne upotrebe sile i brzog, paušalnog procesuiranja okrivljenih, započetog još sa nikad viđenim u pravnoj praksi nedavnim „skype“ suđenjima.

Pokušaj manipulacije i „otimanja“ suštinski građanski inspirisanih protesta se video i pre dve godine na početku demonstracija „1 od 5 miliona“.

Tada je volšebno zabranjeno Dušku Vujoševiću i Mirjani Karanović da govore na početku protesta.

Ovaj čin imao je svoj značaj u tome što su uklonjene one javne ličnosti koje svoj protest zasnivaju na suprotstavljanju antiprosvetiteljstvu nacionalizma i njegovim posledicama, i koji, što je najbitnije, svoje stavove izražavaju nenasilno, ali odlučno, hrabro i iskreno.

Uklanjanjem ovih ljudi stvoreni su uslovi za „kidnapovanje“ tadašnjeg protesta, koji je izgubio svaki smisao, a sada izazivanjem nasilja nacionalisti pokušavaju da otmu opravdano nezadovoljstvo građanki i građana, te da ga kanališu u nasilnu „odbranu svetinja“ uključujući i Kosovo.

Teza pojedinih opozicionara o tome da se radi o ubačenim elementima koji bacanjem kamenica, baklji, topovskih udara na policajce, žele da diskredituju sadašnji protest, ne deluje kredibilno ako se ima u vidu nacionalistička mistična nasilna platforma gorenavedenih i drugih organizacija koje vrebaju priliku za sukob sa policijom i nasilno rušenje vlasti.

Jednostavno postoje i oni koji žele da strahove ljudi kanališu u nasilje kako bi doveli do opšte društvene konfuzije, koji ne žele mir i prizivaju sukobe, po logici što gore to bolje, a kako bi potom u takvoj situaciji svojim mesijanstvom, organizovanošću i siledžijstvom ostvarili svoje nacionalističke političke ciljeve.

Ipak, nije toliko bitno da li je neko instruirao ekstremne desničare da napadnu policiju ili su sami došli na ideju da iskoriste priliku jednog masovnog skupa, te da ižive svoje porive.

Suština je u tome da će u konkurenciji onih koji žele nasiljem da vladaju i onih koji bi nasiljem da dođu na vlast, nastradati građanke i građani, osim ako se ne suprotstave nenasilnim metodama protesta.

Štaviše, odnosom prema nasilju, odricanjem od nasilja, pravi se vidljiva razlika u odnosu na nacionalističku desnicu kojoj je uvek svojstveno da koristi nasilje ne samo da bi došla na vlast, već i kako bi opstala na vlasti, ali je potrebna i jasna ideološka distanca.

Ako postoji greška koja je učinjena tokom studentskih demonstracija 1992. godine, koje se mogu oceniti i kao delimično uspešne, to je što je napravljen kompromis oko osnovnih vrednosti i političkih ciljeva sa nacionalističkom desnicom među studentima zarad studentskog jedinstva.

Tako su tada svi zahtevi svedeni na najmanji zajednički imenitelj okupljanja „građanski“ i „nacionalno“ orijentisanih studenata, a to je zahtev da Milošević ode s vlasti.

Radilo se o ustupku koji su učinili antinacionalistički studenti koji su bili apsolutna većina, kako je u svojoj studiji utvrdio prof. Kuzmanović sa saradnicima, prema onim „nacionalno“ orijentisanim.

Ipak, s ove distance, nameće se zaključak da trebalo više insistirati na konkretnijim zahtevima kojima bi se osporile osnovne teze srpskog nacionalizma, a to bi samim tim onemogućilo predstavnicima te ideologije da nađu utočište među pobunjenim studentima ili makar da imaju značajniju ulogu.

Opšti zahtev za promenom vlasti, socijalni zahtevi ili zahtevi za pravednijim društvom su previše apstraktni i kao takvi prihvatljivi ekstremnim desničarima.

Međutim, poštovanje ljudskih prava i sloboda je nešto sa čime imaju problem.

Program nemačkih nacionalista od 25 tačaka nije se menjao od 1925. godine, pa do sloma 1945. godine i sadržao je i sledeće ciljeve: jednakost građana u pravima, ukidanje prihoda nezarađenih radom, ukidanje robovanju dugovima (kamatama), penziono osiguranje za sve, opšte obrazovanje, zabrana dečijeg rada, opšte zdravstveno osiguranje, itd.

Ipak isto tako su bili sadržani i sledeći ciljevi: ukidanje plaćeničkih trupa i formiranje nacionalne vojske, sloboda veroispovesti sve dok se ne vređa moral nemačke nacije, neograničena vlast parlamenta, zabrana imigracije nenemaca, samo pripadnici nemačkog naroda (nemačke krvi) da budu građani Nemačke, samo da građani imaju biračko pravo, jednakost građana u obavezama, nacionalizacija svih privrednih društava, jednakost za nemački narod prema drugim nacijama, formiranje Velike Nemačke na osnovu prava naroda na samoopredeljenje.

U ovim poslednjim pobrojanim ciljevima se videla razlika između građanskih, kako desnih tako i levih partija, pa čak i komunističke, u odnosu na nacionalizam.

Ipak, pobeda nacionalsocijalista 1933. godine, kako kaže Tom Nairn, bio je poraz kako marksizma, tako i drugih škola zapadnog mišljenja uključujući i liberalizam.

U tom smislu nije ispravan, a nije ni koristan, kompromis u protestu sa nacionalističkom desnicom, a jedini način da se artikulišu svi ostali opravdani zahtevi i postave na zdrav temelj, jeste da se krene od osnovnog pokliča srpskih nacionalista: „nema predaje Kosova i Metohije“, kao da već to nije učinjeno.

Građanske snage, bilo leve ili desne, nemaju druge već da na ovaj poklič odgovore svojom alternativom, ne podilazeći populizmu ćutanjem i kalkulantstvom, a to je „sporazum sa Kosovom“.

Drugim rečima, idejna i vrednosna alternativa mora biti usmerena ka suštinskoj diskreditaciji i odbacivanju nacionalizma kao ideologije, koju je ovaj već jednom doživeo zbog trauma izazvanih II svetskim ratom, ali je u kontekstu Hladnog rata i obračuna liberalizma i realnog socijalizma doživeo rehabilitaciju i našao svoj prostor.

Posledice ove rehabilitacije smo mi na prostoru bivše SFRJ iskusili već početkom 90-ih godina prošlog veka, a danas su se nadvile kao pretnja nad čitavom Evropom kamuflirajući se u suvereniste, populiste, evroazijce, bregzitovce, itd. Što je najgore, nacionalizam istovremeno hrani i druge iracionalne antiprosvetiteljske ideologije poput Erdoganovog islamizma, koji potom ovom vraća uslugu, npr. anticivilizacijskim pretvaranjem Aja/Svete Sofije opet u džamiju, svojevrsnom islamističkom „odbranom svetinja“.

Autor je advokat i jedan od organizatora studentskog protesta 1992. godine

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.