Iako je to bila tužna nedelja u Srbiji, s danom žalosti za ubijenim mladim Francuzom, istovremeno se ne može poreći – ma koliko cinično izgledalo ili stvarno cinično bilo – da su istovremeno zabeležene i dve srpske pobede. Na unutrašnjem, ali i na spoljnom planu, rečeno rečnikom zvaničnika, sudeći bar po onome što su rekli i što je javnost saznala.
Prva pobeda je ona Ministarstva unutrašnjih poslova. Druga, Ministarstva spoljnih poslova.
Prvo o onoj prvoj: nezapamćeno je da je neka policija toliko uspešna da je samo za tri-četiri dana uspela da otkrije čak i pozadinu gnusnog ubistva – da je čak hiljadu kriminalaca koji se predstavljaju kao navijači. Podeljeni su u grupe, deluju pod pretećim nazivima. Kao što je „Alkatraz“, mada nije jasno kome je ovaj zatvor po njima namenjen. Ili „Rebels“ što je znak ne samo da se služe engleskim (lažne patriote?) već kao pobunjenici ustaju protiv svih neprijatelja u zemlji Srbiji među kojima mogu možda da budu i neke stranke koje im se ne dopadaju zbog saradnje sa Hagom i izdajničkog slanja srpskih heroja antisrpskom sudu. Demonstrirali su svoje nezadovoljstvo i upornim protestima posle hapšenja Karadžića, na primer. Jedino što zbunjuje – po grafitima, flajerima, parolama i transparentima – da nisu bili na isti način aktivni protiv prakse vlade premijera Koštunice za čije je vreme najviše putnika otpremljeno za Hag. Verovatno zato što su tada odlazili „dobrovoljno“ i sa svim počastima kao herojima koji su branili srpstvo, pa i materijalno obezbeđeni i oni i njihove porodice.
Ova najnovija i fenomenalna efikasnost policije da otkrije tako jedno dobro organizovano podzemlje za samo nekoliko dana omogućila je i republičkom javnom tužiocu da preduzme potrebne korake iako je samo koji dan pre ubistva na Obilićevom vencu sve pretnje „navijača“ napisane po celom Beogradu okarakterisao kao slobodu izražavanja i čak kao – dijalog. Uspeh MUP je takođe nekako podstakao da se čuje i glas iz nekih stranaka koje su samo ponekad eto malo razgovarale sa onima iz pokreta 1389 (Kosovo, paljenje ambasada kao sloboda izražavanja), ali i bivšeg premijera Koštunice koji uvek ističe kako je Srbija stalno bila pod nepravednim pritiskom te navodno prijateljske Evrope i Amerike. Pri tom nikad se nije ni naslućivala pomisao da nije bilo baš lako bilo kojoj zemlji u EU da zdušno prigrli državu koja je čak s mukom bila spremna da obeležava Deveti maj kao pobedu nad fašizmom u Drugom svetskom ratu i to činila amnestirajući kvislinge. Uz to, nije se baš ni kako priliči pridružila ostalima u Evropi prilikom obeležavanja tragične godišnjice Mauthauzena i drugih fašističkih logora smrti. O, na primer, javnom slavljenu srpskih heroja kao što je Mladić i totalnom poricanju Srebrenice da se i ne govori.
Upravo zbog svega toga, ono što se danas iz MUP Srbije saznaje o dobrom radu policajaca, javnih i tajnih, u borbi protiv kriminala mora se eto smestiti u nedelju srpskih pobeda. Jedina je nedoumica da li se time ipak baca ljaga na tužilaštva: ako su im iz policije stizale sve takve informacije, zašto oni nisu ništa preduzimali? Ili su to policajci čuvali za sebe vodeći računa o nekim vezama „navijača“ sa uticajnim prijateljima iz pozadine?
Drugu pobedu u ovoj nedelji je oglasio šef srpske diplomatije Vuk Jeremić kad je mogućnošću da Irci na subotnjem referendumu usvoje Lisabonski sporazum, glatko najavio širom otvorena vrata Srbije za članstvo u EU. Iz ove nediplomatske obmane javnosti – bez uobičajene diplomatske uzdržanosti – proizilazi da Srbija nije već u EU samo zbog zamrznutog proširenja koje su nametnuli Irci kad su prvobitno glasali protiv Lisabonskog sporazuma.
Pitanje je kome ovo koristi, čemu obmane i čemu odsustvo demokratskog političkog manira da se istina govori kad već nije u jeku predizborna kampanja s pozivom na obmanjivanja? Na stranu to da posle Iraca moraju da ratifikuju Lisabon još Poljaci, a i Česi, pa tek onda počinje dug proces i za one koji nemaju Hag kao nepromenljiv uslov. Uprkos tome danas se već mogu u domaćoj javnosti čuti i pitanja – da li je puna saradnja sa Hagom neophodna za put Srbije u EU, pošto to navodno traži samo Holandija.
Uzgred, Holandija u tome nije uopšte usamljena, ali pošto ovde sve više postaje zgodan izgovor, možda bi Srbija trebalo da čvrstom stavu Nizozemaca bude zahvalna. Tako lakše obmanjuje sopstvenu javnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
