Nejednakost u saobraćaju: Ko ima pravo na kretanje?

Oni koji hodaju, voze bicikl, koriste kolica ili se oslanjaju na pešačku infrastrukturu često su zanemareni u planiranju. Ovo je priča o urbanoj nejednakosti u saobraćajnom sistemu.

Povod za pisanje ovog teksta je rušenje skejt parka u Boru da bi se izgradio tržni centar. Na mestu zajedništva, susreta, mira i druženja dolazi hram kapitalizma, individualizma i krupnog kapitala. Poruka je jasna – oni koji ne donose profit nemaju prava da postoje.

Ovaj tekst pišem iz ugla saobraćajnog inženjera koji je biciklista i koji dolazi iz radničke porodice kako bi se otvorio prostor za sagledavanje saobraćaja iz društveno-humanističke perspektive.

MOBILNOST KAO KLASNA PRIVILEGIJA

„Istorija svih dosadašnjih društava jeste istorija klasnih borbi.“ Karl Marks

Klase nisu puke ekonomske kategorije – one su relacije moći. Marksistička teorija nam kazuje da su klase rezultat proizvodnih odnosa: ko poseduje sredstva za proizvodnju, a ko prodaje svoj rad. Danas, te odnose treba proširiti: kapitalizam više ne proizvodi samo robu – on proizvodi prostor.

Filozof i sociolog Anri Lefevr nam poručuje: „Prostor pod kapitalizmom postaje komoditet, eksploatiše se za profit, što dovodi do socijalnih nejednakosti.“

A eksploatacija prostora je eksploatacija čoveka. Tako nastaje urbani klasni rat.

Kroz saobraćaj i urbanizam, bogati prisvajaju ono što je zajedničko – prostor, vreme, bezbednost i sigurnost. Imućni mogu da kupe brzinu, komfor, parking mesto itd. Siromašni mogu da čekaju, hodaju, izbegavaju smrt na pešačkom prelazu. Kao što je Roza Luksemburg upozoravala: „Kapitalizmu je potrebna nekapitalistička okolina kao uslov svog postojanja; on je prinuđen da je uništi kako bi nastavio svoju akumulaciju.“

Sociolog Zigmunt Bauman u svojim delima rasvetljava našu priču, parafraziram: „Savremeni kapitalizam stvara ‘odbačene ljude’ – one koji ne mogu da se uklope u trku za profitom.“

Ovi odbačeni, prema Baumanu, nisu samo siromašni, već i oni čija egzistencija ne služi tržištu: deca koja ne kupuju automobile, penzioneri koji ne jure karijere, osobe sa invaliditetom koje ne mogu da trče za „tećućim“ ritmom kapitala i slično.

Mobilnost se sve više percipira kao znak privilegije, a ne kao osnovno pravo. Ulice postaju prostor nejednakog pristupa, mesto svakodnevnog isključivanja.

AUTOMOBIL KAO MEHANIČKI DOMINATOR

Automobil je oblikovao gradove, ali često na račun ljudskih potreba. Njegova masovna upotreba ima posledice po prostor, zdravlje i bezbednost.

Prema izveštajima Agencije za bezbednost saobraćaja, u Srbiji mesečno jedno dete pogine, dok 110 biva povređeno u saobraćajnim nezgodama. Na to treba dodati i da svaki treći dan jedna žena pogine i svakoga dana bude povređeno oko 20 žena. Tu se stradanje ne završava: u proseku godišnje u Srbiji život izgubi nešto manje od 50 biciklista i bude povređeno oko 1.400 biciklista. A šta je sa mladima? U proseku godišnje pogine oko 100 i biva povređeno oko 6.100 mladih lica!

Uprkos ovim poražavajućim podacima, sistem retko pruža podršku porodicama žrtava.

Gi Debor ističe da urbanizam često služi očuvanju društvenih nejednakosti kroz infrastrukturu.

U „Društvu spektakla“ on opisuje kako vizuelni simboli dominiraju nad stvarnošću, a automobil postaje deo tog spektakla.

INFRASTRUKTURA KAO OGLEDALO DRUŠTVENIH PRIORITETA

Način na koji se projektuje i održava saobraćajna infrastruktura ukazuje na vrednosti društva.

Kada u siromašnim četvrtima nedostaju trotoari i rasveta, to šalje jasnu poruku o nejednakom tretmanu građana.

Urbanističke odluke često se donose bez učešća građana i pod velom tehničkih potreba prikrivaju klasnu isključenost.

Gradovi koji se razvijaju prema interesima investitora zanemaruju potrebe ranjivih grupa.

Bezbednost dece, starih i osoba sa invaliditetom mora postati prioritet prilikom uređenja ulica.

Ulica nije samo tranzitni koridor već društveni prostor za sve građane.

ZONE UDOBNOSTI I ZONE PREPREKA

Ekonomskim kriterijumima vrednovanja prostora briše se pojam javnog dobra.

Bogati žive u zonama komfora dok siromašni ostaju bez osnovnih uslova za mobilnost.

Pristup mobilnosti postaje nova klasna granica.

Tržni centri i stambeni kompleksi bez javne infrastrukture postaju simbol urbanog raslojavanja.

Tiha segregacija se ne dešava zakonima, već projektovanjem prostora.

Tiha segregacija predstavlja sistemsko isključivanje građana iz javnog prostora kroz infrastrukturne i ekonomske mehanizme.

Deca, osobe sa invaliditetom, stariji i siromašni često nemaju fizičku ili ekonomsku mogućnost za bezbedno kretanje.

Gradovi projektovani za brzinu i profit postaju nepristupačni za one bez privatnog prevoza.

Nedostatak pristupa ne znači samo fizičku barijeru, već i društvenu isključenost.

Prostor u gradovima sve češće postaje privilegija, a ne zajedničko dobro.

Tržni centri, iako izgledaju kao javni prostori, zapravo služe potrebama potrošnje i profita, ne zajednici.

PROMENA DOLAZI ODOZDO

Uprkos izazovima, postoje primeri uspešnog građanskog otpora koji pokazuju da je promena moguća.

Pokreti poput Kritične mase i lokalnih biciklističkih inicijativa vraćaju fokus na potrebe ljudi, a ne automobila.

Organizacije u Srbiji, i pored nedostatka institucionalne podrške, aktivno rade na stvaranju bezbednijeg i pravednijeg saobraćaja.

Ove inicijative potvrđuju tvrdnju Noama Čomskog da su društvene promene moguće kada dolaze odozdo.

KO ŠTITI PONIŽENE?

Pravo na kretanje nije luksuz, već osnovno ljudsko pravo i moralna obaveza društva.

Ako urbanizam i saobraćaj ne štite najslabije, oni postaju instrumenti nepravde.

Etika i pravednost moraju biti temelj svakog planiranja prostora.

NEKA BUDE BORBA NEPRESTANA

Borba za javni prostor je borba za dostojanstvo svakog pojedinca.

Svaka nebezbedna ulica, svaki blokiran trotoar, znak su sistemske nepravde.

Ostati ravnodušan znači pristati na postojeće stanje.

Zato, neka borba za pravdu na ulicama bude neprestana.

Autor je mr inž. saobraćaja, predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

* U procesu uređivanja ovog teksta korišćen je alat veštačke inteligencije. Izmene se odnose isključivo na stil, ton i terminologiju – bez uticaja na suštinu i autorska stanovišta. Sve ideje, analize i stavovi ostaju isključivo autorski.