Neka „država, to sam ja“ izgovori hrabro ako sme – nemojmo mu pomagati

Ne mogu da ne povežem tu vest o hapšenju mladih ljudi sa već univerzalnom optužbom o rušenju ustavnog poretka (u zemlji u kojoj se ustavni poredak svakodnevno ruši sa najvišeg mesta), sa govorom koji je predsednik svojih glasača u punom zanosu održao nekoliko dana ranije, nazivajući studente talibanima i crvenim kmerima koji će, ukoliko pobede u nekoj od opština u kojima se održavaju lokalni izbori, uvesti teror neviđenih razmera, streljati i silovati na ulicama mirnih srpskih gradića.

Poruka je poslata. Ne priča predsednik svojih glasača uzalud i tek tako – hapsi policijo studente za rušenje ustavnog poretka, a ako nema dokaza nije važno. Važno je da vest prostruji naslovnim stranama i u informativnim emisijama političko-propagandnih medija SNS-a, odnosno preciznije Aleksandra Vučića.

Ono što ne mogu da razumem, ma koliko se trudio, jeste zašto u tom mehanizmu održavanja bolesne ideje jednog čoveka da nekontrolisano vlada jednom zemljom učestvuje tako veliki broj ljudi – od onih koji se bogate (to donekle razumem, ne pravdam), do onih koji se brukaju hapseći svoje sugrađane ni krive ni dužne. Koja je razmera društvene bolesti jasno je valjda i ovima koji u tome učestvuju.

Verovatno i oni mogu videti razliku između studenata koji su nazvani talibanima i crvenim kmerima i kriminalaca iz Ćacilenda koje je predsednik svojih glasača proglasio herojima kojima imamo biti zahvalni na odbrani države.

Izgleda da su talibani i crveni kmeri napali državu tražeći odgovornost za smrt 16 ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu i valjda talibani i crveni kmeri održavaju društvenu krizu na visokom nivou odbijajući da pristanu na razrešenje putem slobodnih izbora.

No, ironiju na stranu – problem ovog društva je što su sebičnost i bezobzirnost, kao i uticaj na zarobljene institucije društva i volja za promenama, demokratijom i društvom jednakosti pred institucijama, podeljeni tako što je na jednoj strani želja za slobodom, a na drugoj realna sila zarobljenih institucija koje ne pokazuju znake prkosa i vitalnosti.

Naravno, proces kuvanja žabe, ma koliko je usporen u poslednjih godinu i par meseci, nije nikada prestao. Tome doprinose i mnogi koji na javnoj sceni nikako da naprave makar u svojim nastupima razliku između države i izvršne vlasti.

Svaka promena, naravno osim želje za promenom, prvo menja upotrebu jezika, dovodeći reči i značenja koja bi reči morale imati u jasnu vezu. Setimo se samo koliku je buru i zbunjenost proizveo pojam „nenadležna institucija“ kod onih koji su mislili da im ne može niko ništa. Više puta je srpski narod platio visoku cenu, „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, ali to je za neki drugi tekst.

Dakle, pored mnogo toga što treba uraditi, potrebno je da upotrebom reči ne idemo naruku glavnom kuvaru nad kazanom punim žaba. Ispraznio je „chef“ sve institucije od sadržaja i, naravno, prilagodio jezik svojoj politici bez politike.

Politika Aleksandra Vučića ne postoji osim kao propaganda kojoj je jedini cilj očuvanje vlasti. Sve je dozvoljeno – fantomske liste, kupovina glasova, izmišljanje neprijatelja, predviđanje ratova, krađa naočigled i… (dopišite sami). Jedino ne možete dopisati politički program AV, a da to ne bude šuplja propaganda.

Pošto AV sve što dotakne obesmišljava, možda nije loše razmisliti o tome da se, kao što u matematici minus i minus daje plus, na besmislice odgovori besmislicama.

Pa recimo, za republičke izbore studenti i opozicija osnuju niz fantomskih lista, pokreta: „AV otišao tetki da da lek“, ili „AV neki ćete da izginete, neki će da se vratimo“, ili „AV veži konja gde ti gazda kaže“, ili već – siguran sam – ima i kvalitetnijih fantomskih naziva kojima bi obesmišljavanje doveli do apsurda, nasuprot preduzimanju vlasti koja bi naše živote dovela u stanje apsurda.

Za početak, potrebno je da rečima vratimo značenja. Neka „država, to sam ja“ izgovori hrabro ako sme – nemojmo mu pomagati. Strpljivo i uporno, do pobede!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.