Foto: FreeImages / Cierpki

„Svako od nas imao bi bar po deset priča, svaku zanimljiviju od tvojih događanja…“ I onda je počeo da nabraja svoje neobične događaje. Nije baš da je ujeo psa, ali i on ima dobra zapažanja, vredna pomena na mesnom odboru stranke čiji je član – a tamo ipak ćuti puštajući druge da prednjače. Kad je završio sa iznošenjem svojih dogodovština, počeo o drugim komšijama, o tome šta se njima događa.

Eto, komšinica koja je na privremenom radu u Nemačkoj, već dve decenije, ima problem sa strujom. Naime, od ušteđevine kupila je komad zemlje i sagradila kuću. Ne kako mi to ovde radimo već na preskok, jednog urlauba temelj, drugog zidovi, trećeg stvarno preskok i neko uživanje na moru, četvrtog ploča, petog… I tako skoro sve je gotovo ovih dana, završili posao i električari i vodoinstalateri. Samo da se izradi priključak, pa pozivnice za useljenje mogu da se odašilju. Nije moja komšinica bila u toku da postoji legalizacija, ozakonjenje, urbanistički uslovi, upotrebna dozvola… Možda se ni u Nemačkoj oko toga nije raspitivala, a tek ovde, prosto nije obaveštena.

Pozove ona Elektromoravu, spremila posluženje, kupila električni kabl zvani pletenica, samo da se poveže na uličnu mrežu. Došli ljudi, elektromonteri, nije da nisu i nije da je dugo čekala, efikasni skoro kao u Dojčlandu.

„Dajte da vidimo papire“, kažu joj. „Legalizacija, dozvola, takve stvari“, pokušavaju da je navedu da sama pravilno odreaguje i pokaže validna dokumenta. A ona, u čudu, pita se kakvi papiri, pa ima kupoprodajni ugovor overen u sudu, njen je plac, priključenje će platiti koliko košta, plus čast, posle takođe za vodu i kanalizaciju, potom i toplifikaciju, ali dajte ljudi da se ne greje pivo i da se ne hladi gibanica…

I tako, stvar je stigla na početak. Urlaub joj je bio dovoljan da sazna za legalizaciju, odnosno, po novom, ozakonjenje. Shvatila je da to baš i nije legalno kao legalizacija, ali je zakonito, kako i sama reč kaže. Shvatila da mora da upozna mnogobrojne službe, propise, referente. Advokat joj savetuje da krene od katastra. Ona, u haosu, moli ga da on to posvršava. Čovek stručan, zna zakon, razume se u pravo, ode na šalter katastra gde ga dočeka ledeni tuš (na plus 34 celzijusa): „ta parcela ne postoji, imate li vi neki drugi broj ?“ Advokat obavešten, seti se da je blokada brojeva parcela usledila zbog nekog spora u tom delu teritorije, ko zna čijeg. Prenosi to saznanje mojoj komšinici, a ona ne može da veruje šta joj priča. Kaže, gospodine, ja nemam nikakav spor oko ovog placa, ni oko ove kuće, niko mi ništa ne osporava, ja takođe nikome ništa ne osporavam, to je neka zabuna, ako je neko u sporu, neka taj neko to rešava, ne ja i ne preko mojih leđa!

Reč po reč, Dojče frau shvati da je u Srbiji, da se ovde dozvole čekaju ohoho dugo, da je i deset urlauba malo da bi se raščivijalo nešto što uprava može da zamrsi… A onda se razljuti pa prvom komšiji, to jest meni: „Dajte to u novine, sve da ih kazne, da ih nauče radu i redu, hoću struju, pare nisu problem, ako ne može drugačije, neka bude pod uslovima koji su važili za onaj restoran od hiljadu kvadrata na Kopaoniku“, pratili ste, poštovani čitaoci to iz nekih medija, isto investitor nema nikakav validan papir, ali ima i struju i vodu i ostalo. Vidim, nije mutava, nije da ne zna za ranjiva mesta vlasti…

Eto tako ispravljanje nepravde zamišlja moja dojče komšinica, a za svoju krivicu pristaje da snosi posledice. E, mislim se, ali joj ništa ne govorim, žao mi da joj dodajem so na ljutu ranu, a za par dana vraća se u Nemačku, ne sme se kasniti na posao, e, moja nevesela komšinice, džaba moja pisanje, što reko narod, pas laje vetar nosi.