Nemanja Radulović

Taj instrument odveo ga je na sam vrh svetske umetničke muzičke scene, pa godišnje, u proseku, održi preko 100 koncerata u najčuvenijim dvoranama planete. U mnogima od njih umeo je u završnici da izvede neki tradicional tipa „Zajdi zajdi“ i publiku podigne na noge, recimo, usred Tokija. U francuskim medijima ga zbog energičnog muziciranja nazivaju i „vešcem na violini“, a specifičan autfit na nastupima čini ga još interesantnijim i autentičnijim umetnikom klasične muzike. Više liči na rok zvezdu nego na violinistu koji svira tzv. ozbiljnu muziku.

Rođen je 1985. godine u Nišu, a roditelji su na vreme prepoznali da je vanredno nadaren za muziku, pa su se odricali svega ne bi li podržali i njega i sestre čelistkinje, da to i dokažu. Napustili su svoje profesije u kojima su kao informatičar i lekarka bili realizovani, prodali stan da bi Nemanju školovali i preselili se u Beograd, a zatim i u Pariz, gde je na tamošnjem konzervatorijumu primljen kao najmlađi student sa 14 godina. Novine su ga od početka nazivale „čudom od deteta“, a kao šestogodišnjaku, kada je imao svoj prvi koncert, postavljali su mu praktikable da bi publika mogla da ga vidi.

Kako je govorio u jednom od najdirljivijih izdanja serijala TV lica kao sav normalan svet, u detinjstvu mu nije bilo važno da nosi skupe patike, a vrata njegove kuće u Parizu bila su otvorena za brojne mlade ljude dok se ne snađu u Francuskoj. Nemanja je uvek tvrdio da mu je najveći odmor i utočište „kad je sa svojima“, a upravo mu je taj oslonac pre nekoliko godina bio teško uzdrman. Najpre mu je umrla sestra Danica, a potom i majka Ljiljana. Mnoge koncerte će im posvetiti, a snagu da odboluje ove gubitke pružili su mu otac, druga sestra Jelisaveta, kao i mnogi prijatelji. Tvrdi za sebe da je stidljiv, a utisak koji ostavlja na druge je pre svega očaravajući optimizam, kojim retko zrače izvođači klasične muzike.