Nešto što neodoljivo liči 1Foto: FoNet/Boris Pejović

U majskom prevratu 1903. godine „Crna ruka“, na čelu sa majorom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, ubila je poslednji kraljevski par Obrenović i nekoliko njima lojalnih lica.

Odmah nakon majskog prevrata unutar vojske, braća Milan i Maksim Novaković, dva izuzetno perspektivna i ugledna oficira iz garnizona Niš, pokrenuli su inicijativu za sankcionisanje „crnorukaša“, objašnjavajući da su oni izašli iz okvira vojničke dužnosti i da su okaljali ugled srpskog oficira.

Godine 1904. na parlamentarnim izborima ubedljivom većinom vlast su osvojili radikali. Te godine Skupština Srbije je donela, čak i za evropsku demokratsku javnost, moderan Zakon o civilnom udruživanju. Po stupanju na snagu pomenutog zakona braća Novaković osnivaju prvu nevladinu organizaciju (NVO) u Srbiji i otpočinju javnu borbu za poštivanje Ustava i zakona. Aktueliziraju privođenje pravdi i sankcionisanje atentatora na kraljevski par Obrenović. Braći Novaković se pridružuje demokratska javnost Srbije.

Godine 1906. državnim aktom se zabranjuje rad NVO na čijem čelu su braća Novaković, sa obrazloženjem da podrivaju ustavni poredak zemlje. Nakon toga u javnosti se više ništa ne zna o radu braće Novaković.

Godine 1907. i državni i opozicioni mediji javljaju senzacionalnu vest da je u centralnom zatvoru (CZ) u Beogradu Milan Novaković iz vatrenog oružja ubio brata Maksima, a nakon toga je izvršio samoubistvo. Sutra dan jedan opozicioni list „dolazi u pamet“, pa javno postavlja tri pitanja: prvo, otkud braća Novaković u zatvoru kada o tome javnost ništa nije znala; drugo, otkud oni u CZ u Beogradu kada službuju u Nišu, a u Nišu postoji zatvor; i treće, otkud u zatvoru kod zatvorenika vatreno oružje. Demokratska javnost podiže veliku tenziju uz tvrdnju da je braću Novaković poubijala vlast.

Godine 1908. na zahtev opozicije, Skupština Srbije stavlja na dnevni red slučaj Novaković. Glasovima vladajuće partije se usvaja zaključak da tim pitanjima treba da se bavi Sud i da organi države treba da rade svoj posao. Iste godine su provedeni parlamentarni izbori, a većinskom voljom građana na izborima su opet pobedili radikali. Nakon parlamentarnih izbora Osnovni sud u Beogradu (zbog pritiska javnosti, ali i dosta „nespretno“) utvrđuje da je u noći ubistva braće Novaković u CZ boravio ministar unutrašnjih dela gospodin Nastas Petrović. Opozicioni poslanici uspevaju staviti na dnevni red Skupštine pitanje, da se utvrdi, šta je ministar unutrašnjih dela, gospodin Nastas Petrović, te noći radio u CZ. Glasovima vladajuće partije Skupština donosi odluku da o svemu treba da se izjasni Državni sud.

Državni sud 1911. godine otpočinje proces o slučaju Novaković. Javnost vodi žestoku borbu i otkriva da je, pored ministra Petrovića, te noći u CZ bilo više lica za koja nema logike da se tu nađu. Priznanjem jednog od njih otkriva se da je ministar unutrašnjih dela gospodin Nastas Petrović naredio ubistvo braće Novaković. Pritisnuti zahtevima javnosti, Državni sud 1912. godine utvrđuje da su braća Novaković ubijena i da ministar Nastas Petrović može biti odgovoran za ta ubistva. Tih dana su se održali parlamentarni izbori u Srbiji, a većinskom voljom građana opet su pobedili radikali.

Nakon parlamentarnih izbora Državni sud otvara proces za suđenje ministru unutrašnjih dela gospodinu Nastasu Petroviću i zaključuje da je isti odgovoran za navedena ubistva, ali pre izricanja presude konstatuje da o ministru Petroviću svoj stav treba da iznese i sud naroda. Na pritisak javnosti da se Državni sud izjasni o kakvom narodnom sudu je reč, Državni sud decidno saopštava da je u zemlji najviši sud onaj narodni, tj. većinska volja naroda na izborima. Opozicioni poslanici uspevaju staviti na dnevni red skupštine odnos Državnog suda prema pravu i pravdi. Skupštinska većina je usvojila zaključak da se većinska volja građana na izborima mora poštivati, a da drugi državni organi treba da rade svoj posao.

Državni organi su „radili“ svoj posao, Novakovići su zaboravljeni, a ministar unutrašnjih dela gospodin Nastas Petrović je nastavio raditi „svoj posao“.

Zbog „aneksione krize“ 1911. godine, Apis osniva tajnu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“. Radikalno se okreće protiv regenta Aleksandra Karađorđevića. Regent Aleksandar i Dvor se ne usuđuju čak ni braniti se od ovog nasilnika. Zbog čega, otkriće se kasnije.

Krajem 1916. godine regent Aleksandar pokreće Solunski proces protiv „Crne ruke“ i Dragutina Dimitrijevića Apisa. Juna 1917. godine Apis je osuđen na smrt streljanjem i egzekucija je odmah izvršena. Prvo pitanje je zašto je Dvor Karađorđevića toliko dugo trpeo surovog nasilnika. Odgovor je jednostavan, zbog njezinog proevropskog opredeljenja, dinastija Obrenović je odavno bila osuđena na nestanak, a ruske službe nisu dozvoljavale bilo koju meru prema „patriotima“, tj. „Crnoj ruci“ i Apisu. Neutralan politički stav dinastije Karađorđević prema aneksionoj krizi je istu ostavio bez ruskog pokroviteljstva, otvorio dosta grublju politiku Rusije prema politici Srbije, ali i zaštitu „crnorukaša“. Drugo pitanje je zašto je tako munjevito izvršeno i suđenje i egzekucija, i zašto baš tada. Odgovor je da je iskorištena politička bura i konfuzija u Rusiji u predvečerje Oktobarske revolucije.

Sve je rađeno uz „većinsku volju“ građana i sa „demokratskom“ krilaticom – „neka institucije sistema rade svoj posao“.

Mnogi Novakovići nestaju, „institucije sistema rade svoj posao“, a pravo i pravda i dalje čekaju. Neodoljivo liči.

Autor je general avijacije u penziji i analitičar geopolitike

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.