Nije nam potrebno da svi budu odlični ili da je prosek na fakultetu preko 8

Verovatno, ni bolnicu ne bi prepoznao zbog mnoštva aparata koji se danas nalaze u njoj. Ipak, kada bi ušao u prostoriju u kojoj deca sede u klupama, a osoba stoji ispred njih značajno im objašnjavajući nešto, nepogrešivo bi prepoznao da ste ga doveli u školu.

Škole se, posebno u našoj zemlji, nisu dugo menjale. Ipak, one čine da jedan bitan san, prisutan u svakom društvu, opstaje i živi. San je svakog roditelja da će im deca živeti bolje od njih. Škola i obrazovanje daju šansu i pružaju utočište. Ova moć, ali i mnoge druge, čine školu i profesore u njoj bitnima za celo društvo.

Skoro sam sa grupom entuzijasta pokušavao da proniknem koji su to kanali komunikacije koje današnja deca najviše koriste, koje to „izvore“ najviše slušaju. Kako je dosta nas u toj grupi bilo iz oblasti informatike, pomislili smo da će to biti razne društvene platforme i sistemi za slanje poruka. Pošli smo od pretpostavke da današnji tinejdžeri neće koristiti tek bilo koju platformu, nego one najnovije.

Tako smo krenuli da ispitujemo da li na Discord-u, Slack-u ili Instagram-u možemo okupiti i komunicirati sa srednjoškolcima. Uz sav trud, kreativnost i organizaciju nije nam najbolje išlo. Na događaje koje smo pravili nije se pojavljivalo puno mladih.

Onda smo se odlučili za radikalnu promenu: zamolili smo profesore da prenesu poruku svojim đacima. Sve se promenilo na bolje, ispostavilo se da su profesori i dalje najbolji način da se komunicira sa đacima. Bilo je jasno da je osnovna veza u školi, ona između đaka i profesora, dobra, a da neke druge stvari, koje su do nas koji ne idemo u školu, zrele za unapređenje.

Jedna od glavnih karakteristika današnje privrede je ubrzanje. Dve do tri godine su ciklus, kada određena oblast, postane bitna, ali i nestane. Ne mislim da sistem obrazovanja treba podređivati svakom zahtevu privrede, posebno onom koji predstavlja trend. Poslovni ljudi su svesni da promene koje danas implementiramo u sistemu obrazovanja mogu dati rezultate za 5-7 godina.

S druge strane, obrazovanje ne može biti pod staklenim zvonom i ne reagovati na promene koje se odvijaju poslednjih dvadeset godina i koje će u sledećih dvadesetak dramatično uticati na društvo.

Jedna od tih promena je depopulacija. Sad je već „golim okom“ primetno da je u zapadnom svetu sve manje ljudi, čak je i Kina u poslednje dve godine doživela smanjenje ukupnog broja stanovnika (istina 4-5 miliona stanovnika nije dramatično u odnosu na 1.5 milijardi, ali istovremeno to je skoro populacija cele Srbije).

Druga tendencija, pod uticajem prve ali jasno vidljiva u ekonomiji Evrope, a to je da sve više ljudi radi u sektoru usluga, a sve manje u proizvodnji. U proizvodnji, zbog nedostatka ljudi, najveći je uticaj automatizacije i digitalizacije.

Obrazovanje u Srbiji, koje se poslednjih sedamdeset i više godina nije menjalo, ne priprema đake za to da im komunikacija bude osnovno sredstvo za rad. Još manje podstiče kod njih multidisciplinarnost koja je jedna od glavnih odlika poslova u privredi, posebno onih u sektoru usluga. Jedina konstanta današnje privrede je promena, a to zahteva da se i osoba menja, prelazeći iz jedne u drugu industriju, iz jedne u drugu oblast.

Fundamentalna znanja koje stičemo u školi, daju dobar osnov ali podstičući interdisciplinarno razmišljanje, već na nivou škole, bolje bi smo pripremili decu na ono što im predstoji. Možda bi se na taj način mogao i smanjiti obim gradiva koji današnji đaci moraju da savladaju. Da ne ostanem nedorečen: gradivo fizike i hemije, na primer, može se i te kako staviti u kontekst biologije i živih bića.

Problem takođe vidim i u činjenici da je škola je od svojih početaka imala elitistički pristup. U samim počecima ona je bila dostupna samo bogatima, a zatim da je postala posvećena i najviše slavi najuspešnije. U godini u kojoj sam ja rođen, rođeno je tačno 100.000 ljudi. Ukoliko je 5% njih stiglo do fakultetske diplome, apsolutno gledano to nije bio mali broj.

Pride, ako pričamo o ekonomiji u kojoj dominira proizvodnja, to je sasvim zadovoljavajuć broj upravljača dok je drugima namenjena uloga proizvođača. Ove godine smo na putu da u Srbiji bude rođeno ispod 60.000 beba, što bi bio neslavni rekord. Uzmete li u obzir koliko je to manje ljudi te da će najveći deo njih završiti u sektoru usluga, jasno je da 5% pa ni 10% fakultetski obrazovanih ne može zadovoljiti potrebe današnje privrede.

Starosna struktura naše države je takva da je sve manje ljudi u godinama u kojima se ubrajaju radno sposobnim, a to je od 15 do 64. Jedna škola, da li imala 400 ili 600 đaka, ima slične troškove.

Isto je kad su u pitanju bolnice, obdaništa ili recimo, sudovi. Dakle, sa sve manje radnika je u ovoj državi potrebno pokriti gotovo iste troškove kao pre 10 ili 20 godina. To je jedino moguće ako što veći procenat dece ima što je bolje obrazovanje i ako su industrije kojima se bavimo dovoljno napredne u tehnološkom i komercijalnom smislu da kreiramo dovoljnu vrednost sa manjom bazom uposlenih.

Nije lako u današnjem društvu, gde se glorifikuje brz uspeh a ne naporan rad, usmeriti što veći broj dece da se bave naukom i tehničkim disciplinama, da se opredele za zanimanja koja traže od njih da se ceo život usavršavaju i napreduju. To je zadatak svih nas u društvu.

Meni su govorili da je osnovna svrha fakulteta da naučim da pristupim problemima i da naučim da organizujem svoje vreme. S obzirom da verovatno nisam sposoban da navedem sve svoje predmete, a kamoli nešto više, shvatam da ima istine u tome što mi je rečeno.

Nije nam potrebno da svi budu odlični ili da je prosek na fakultetu preko 8. Potrebna je skala kako bi smo znali gde je realan prosek. Škola gradi karakter, priprema za život, njegove dobre i loše strane. Uspeh ovog društva će biti ako prosek podižemo i ako cele generacije pomeramo ka većim dostignućima.

Ovaj tekst doprinos je javnoj raspravi o budućnosti obrazovanja koju je pokrenuo Zeleno-levi front

Autor je IT stručnjak

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.