Foto: FreeImages / Cierpki

Neko će se setiti tog slogana iz vremena sramnih devedesetih. Ni đavo nije crn kao što izgleda, pa tako ni parole koje su lansirale ondašnje vlasti nisu sve za odbacivanje, poput lakoće sa kojom se može biti fin. Povod ovim redovima je novi manir novih preduzimača da se ne obaziru mnogo na datu reč.

Šta mi se događa? Vlasnik sam kuće kojoj su još ranije bili neophodni reparatorski radovi, ali, Vučić smanjio penzije, nije se moglo, pa danas nekako deo građevinskih radova dolazi na red (prostor u porodičnom budžetu stvorio se zahvaljujući činjenici da se jedno od dece zaposlilo privremeno, na zamenu, posle šest godina čekanja i uzaludnog pokazivanja master diplome). Pogodim se sa fasaderom, utvrdimo cenu i rokove, kad, u zakazano vreme, nema majstora. Zovem ga telefonom, gde si majstore, a on, mrtav hladan, odgovara da dolazi sutra. Ponadam se i čekam, ali ga nema ni sledećeg dana. Bez izvinjenja, ni objašnjenja. Nedelju dana ranije isto se dogodilo sa limarom! Nema ih, ni uživo ni po telefonskom pozivu. Molera ne smem ni da pitam za datum izvođenja radova. Setio sam se one narodne „Obećanje ludom radovanje“.

Izvoli

Odavno ne srećem trgovce koji gaje lep odnos prema mušterijama. One predratne. Svojevremeno sam se zanosio idejom da edukacijom mlađih prodavaca zaposlenih u prodajnim objektima PIK-a Požarevac podignem odnos prodavac-kupac na potreban nivo, ali nisam bio zadovoljan postignutim. Danas vidim da se time malo ko bavi. Ni škola, ni firme koje ih zapošljavaju, ni okruženje. LJubazno i predusretljivo osoblje u trgovinama retko se sreće, pa, umesto da to bude pravilo, izaziva pozornost kao nešto neobično. Događa mi se, svakodnevno, da preuzimanje robe i plaćanje na kasi protekne kao u susretu gluvonemih, tačnije, tako bi izgledalo kada bih ćutao. Ali, nešto mi ne daje mira, pa se ja zahvaljujem, oslovljavam ih sa VI… ništa ne uspevam da popravim.

– Izvoli kusur, kaže namrgođena devojčica, kasirka.

– Da li se možda poznajemo? Pitam.

– C, cokne ona i doda „jok“ kako bi bila jasnija.

– Trebalo bi u tom slučaju da mi persirate, kao što ja Vas oslovljavam sa Vi. A kad persirate, onda kažete izvolite! Izvoli kažete nekom drugaru koga poznajete i kome zato kažete – izvoli.

Osmeh

Neke strane kompanije, uz drugo, zahtevaju od svojih radnika da u komunikaciji sa strankama pokažu naglašenu ljubaznost. U nekim požarevačkim bankama osoblje vas već sa vrata dočekuje sa osmehom i ljubaznom dobrodošlicom (ne govorim sada o tome da će na kraju sve ući u cenu).

– Dobar dan, dobrodošli. Kako mogu da Vam pomognem… izvolite sedite…

Lep manir. Kad mi se tako obrate, osećam se uvaženim, osećam kao da sam zaista dobrodošao. Poručio bih svima drugima koji kontaktiraju sa strankama isti recept. Nije teško biti fin.