Nikola i tajkuni?

Ceo tekst možete pročitati na sajtu emisije „Peščanik“, na čijem portalu se povremeno mogu naći tekstovi, koji se prethodno iščitavaju i u etru, a u kojima se kao nekad na partijskim plenumima konstruktivno i pravovremeno kritikuje svako uočeno odstupanje grešne uređivačke politike lista Danas. U sirotinjskim medijima poput Danasa, pak, oduvek se pazilo šta će se reći o Peščaniku, kao da nije uputno osvrnuti se, čak ni kada je tema plenuma sam Danas. Toleranciju i veru u slobodu izražavanja Danas je nastavio da baštini do danas. No kada su ta krajnje ozbiljna iščitavanja dugih tekstova u neformalnoj rubrici: „Koga je ovog puta i zašto razočarao list Danas“ postala učestala, prestala sam da slušam Peščanik. Povremeno svratim na sajt i to je sve. Tako se i dogodilo da mi je promakla i ova, možda i prilično ozbiljna stvar u vezi sa mogućim pretnjama kojima je po vlastitim tvrdnjama izložen Nikola Samardžić, a o čemu nema nikakvih reakcija javnosti.

Svojevremeno je i sam Samardžić batalio pisanje za Danas, i na Peščanikovom sajtu objavio tekst „Zašto više neću pisati za Danas, ako to bilo koga interesuje“. Mene je to veoma interesovalo, jer sam rado pratila Nikoline tekstove, verujući da njegovi razlozi sigurno nisu iz domena argumentacije narcizama malih razlika, jer, prosto, nije reč o čoveku takvog formata. Šta je Samardžić tada, između ostalog, napisao, citiraću: „Verbalno nasilje, koje je počelo da zauzima mesto i na stranicama Danasa, obesmišljava svaki pokušaj, a takvi pokušaji ne postoje, da se pristupanje Srbije NATO-u obrazloži potrebom institucionalizacije političke, vojne i vrednosne integracije sa SAD i EU. Ako je namera predsednika Tadića, koji ima najveću stvarnu moć nad medijima i mnenjem, bio nastavak puta ne u nesvrstane nego u Varšavski pakt (…) u tome je u potpunosti uspeo. Pošto je demolirala Ulicu kneza Miloša, zvanična srpska ideologija udobno se smestila u Palmotićevoj“.

Naravno, moja malenkost nije bila u stanju da shvati uzročno posledične veze uticaja svih navedenih faktora od NATO do Palmotićeve, odakle Tadić gospodari medijima i javnim mnenjem – sa uređivačkom politikom Danasa. Tačno je da ukoliko se uređivačka politika nekog medija ocenjuje u odnosu na ranije historijske parametre, recimo u slučaju Danasa, kakav je bio devedesetih, a kakav sada, može se primetiti razlika. Ali, ko je to, pa, ostao dosledan u medijskom „brodu ludaka“? Mediji su čista satira samih sebe od pre deset godina. Pa? List Danas je, eto, tek pre godinu dana, nažalost, ostao bez Nikole, a Peščanik, tek nakon 2003, bez Đorđa Vukadinovića. Svako mora unutar svoje kabine proceniti čija je posada, na većem gubitku. Titanik je davno potonuo. Ne bi trebalo tu biti preosetljiv.

No, vratimo se mogućim pretnjama Samardžiću. Slučajno sam, baš, na portalu NSPM, videla sledeći citat: „Iz LDP-a sam utekao kad je postalo sasvim očigledno da je pravi predsednik te stranke, umesto njenog lidera, jedan od tajkuna iz espeesovsko-julovsko-šešeljevske epohe i administracije, a pravo predsedništvo trust lopova iz Insajdera, s najbližom rodbinom i prijateljima“. Posetim sajt Peščanika, kad tamo, nema teksta, ali ima objašnjenje Nikole Samardžića: „Tekst ‘Uskoci i hajduci’ povukao sam nakon pretnji da će se njegov sadržaj demantovati selektivnom primenom spornog Zakona o informisanju, koju je vlast nagovestila, a koju će verovatno tolerisati kad su u pitanju koalicioni partneri poput LDP-a čiju podršku i glasove ne sme da izgubi. Sve ostalo u vezi s tim zakonom je poznato“. Ali, ponovo ne razumem šta je Samardžić hteo da kaže. Ako Tadić „ima najveću stvarnu moć nad medijima“, ko je odgovoran za donošenje i „selektivnu primenu spornog Zakona o informisanju“? Ako Tadić ima moć nad medijima i donosi antidemokratske zakone o informisanju, kako to da Tadić ni ranije ni sada ne uživa blagodeti tih zakona, a oni koji su viđeni kao spomeničari borbe za slobodu medija, svako malo presavijaju tabak i tuže koga hoće? Pri tom ne mislim samo na obračune s tabloidima i tabloidnim ličnostima, jer oni i služe samo kao primer kako bi prošao svaki medij ukoliko bi objavio ma šta što se ne dopada nosiocima prava na poseban status.

I, na kraju, možda i najvažnije pitanje jeste ko to preti istoričaru Nikoli Samardžiću, ako je navod tačan, i zašto se o tome niko ne oglašava? Kad kažem niko, mislim pre svega na LDP, jer je prozvan, i medije. Izvinjavam se ukoliko mi je promaklo neko objašnjenje. Zašto tekst nije ostao na sajtu Peščanika, uprkos svemu?