Nostalgija surovosti

Bilo nam je jasno još kad je uveo vanredno stanje da, kao i 25. marta 1999,  želi cenzuru Aleksandar Vučić prvi put ostvario je životni san uvođenjem ratnog stanja 24. marta 1999, kada je uvedena i cenzura; na vlasti su bile SPS i SRS, crveno-crna koalicija, a sadašnji predsednik Srbije pripadao je onom mračnijem delu i bio republički ministar za informisanje.

Sticajem okolnosti (dezerter u bekstvu) prisustvovao sam 25. marta kolegijumu Danasa na kojem je glavni urednik Grujica Spasović, nakon brifinga kod Vučića, predložio da se izlazi i u uslovima cenzure.

Ključni razlog za njegov predlog, iako su neki od urednika predlagali da novine ne izlaze, bio je Vučićeva pretnja da onaj ko ne izdaje novine u ratnom stanju, neće to moći ni kad se ono ukine. Niko od urednika nije odlučivao samo o sebi, nego i o novinarima i njihovim porodicama.

Znali smo – a nije bilo teško videti – da milosti u obračunu sa “unutrašnjim neprijateljem” neće biti. Već 11. aprila dobili smo krvavi dokaz: ispred vrata zgrade u kojoj je živeo ubijen je Slavko Ćuruvija, urednik Dnevnog telegrafa i Evropljanina.

Uželeo se Vučić vanrednog stanja, nostalgično se seća svojih početaka uz Vojislava Šešelja, tada potpredsednika Vlade SRJ, takav je i ritam njegovih autoritarnih poteza. Bilo nam je jasno još kad je uveo vanredno stanje da, kao i 25. marta 1999,  želi cenzuru, to je pogotovu bilo prepoznatljivo u Vladinom Zaključku od 28. marta kojim je saopštavanje informacija u vezi sa virusom korona dozvoljeno samo Kriznom štabu.

Opet Vučić, ponovo mediji, a on kao spasilac. Koji izričito, direktno moli. Kad ga pritisnu sve važnije evropske insitucije. A zatim na predstavi za naciju on i njegovi slažu kako je navodno Rojters objavio idiličnu sliku o stanju u KCV.

Nije kraj, Šešelj traži hapšenje novinarke Danasa Snežane Čongradin, zato što je njega i radikalsko- espeesovsku družinu, te Vučić lično, stavila tamo gde im je mesto – među ratne zločince.

Autor je novinar