Novi Sad to nije video

Dugo pamtim, ali se ne sećam da je neko značajan tako ispraćen na poslednji put osim možda nekih retkih političara. Ne samo u ovom našem malom svetu, novosadskom. Mnogo šire!

Bio je to ispraćaj kakav bi samo on sam, Đole, poželeo, kako bi on sam režirao. Ispraćen je maštovito, svečano: Vinuli su se silni beli baloni kao ptice put crnog neba, uz sjaj bezbroj sveća, uz stotine belih ruža, uz ruzmarin! Plakali su mladi, plakali stariji, lepe devojke i žene, ali se ni muškarci nisu stideli suza. Slušala se njegova muzika, pevali su svi, ta znali su sve reči njegovih poznatih balada. Bio je na sreću i poneki osmeh – osmeh nade. A bilo je hiljade i hiljade ljudi možda i desetak hiljada. Uprkos koroni!

A sve te divne Novosađane i Novosađanke gledao je već mrtav, a večni Đole sa svojom slikom i potpisom s one strane Dunava, sa ljubljene Tvrđave. Bio bi zadovoljan i ponosan, ne na sebe već na nas, njegove Novosađane, koje je svojim velikim delom, svojom umetnošću, vaspitavao i zauvek zadužio. Oni su se to veče zaista pokazali u onom svetlu u kojem su oni zapravo i živeli sa njihovom Zvezdom koja je uvek bila deo njih.

Da li je On uticao bar malo, da li je on vaspitavao i one sa „druge strane“ koji su mu pravili prepreke? Na one koji su ga toliko puta nezasluženo zaobišli, u nečemu uskratili u važnim i manje važnim prilikama? Ne verujem.

Ali znam da će se ti isti sada makar zamisliti ili postideti. Nisu potrebne smrtovnice na pola novinske strane! Gde ste bili, drugovi, kada su na vaše uglavnom kičerske priredbe pozivani vama ravni: fukare, protuve, lažovi, prevaranti, lopovi, netalentovani, neobrazovane ulizice?

Vašim pajtosima i Vama, suze, tuga, sveće i cveće nikada neće biti od srca darovani. Ni sećanje! Valjda će Vam (ali i nama svima) ovaj pretužni događaj biti na nauk. Ali neću dalje da Vas ružim jer to Đole ne bi voleo. On Vam je već davno sve oprostio!