Od izlaska sa posla (tada u 14.00), do 19.10 uveče čekao sam u jednom dugačkom redu koji je počinjao još na drugoj strani ulice, pred bankom koju je Mlađani Dinkić među prvima ugasio početkom dvehiljaditih. U trenutku kada sam stao u red, iznos te plate je bio 10 maraka, kada sam je podigao – sedam maraka, i dok sam došao do dilera deviza iza kioska na uglu – šest maraka. Da sam ih razmenio tek sledećeg jutra – to bi bilo dva ili tri marke. Tako sam, sa tolikim bogatstvom (samo dva meseca ranije, jedan danas veoma poznati univerzitetski profesor i književnik je za samo 10 maraka – dakle, za celu radničku platu – došao da govori o mom prvom romanu) stigao kasno pred moje troje dece praznih ruku, jer sam mislio da će žena bolje znati šta za toliki novac ujutro da kupi.

Sledeće večeri sam, pod okriljem mraka, otišao u park na kraju naše ulice i sa niskog borića otkinuo jednu omanju granu, koju sam doneo kući i učvrstio u saksiji, nakon što sam iz nje izbacio biljku. Znali smo svi, i moja žena, i ja, i moje troje dece da na ovaj praznik pred našom kućom neće stati brze sanke sa zapregnutim irvasima, da se uz naše stepenice neće začuti bat koraka Bradatog Deke – i da će nas Nova godina zateći prvi put takve.

Dakako, bilo je tako malo razloga za veselje, ali je ipak njega (veselje) trebalo nekako i napraviti. Iz podruma sam doneo stare novine koje su već mirisale na memlu (nove je bilo nemoguće kupiti – samo su ih članovi tada vladajuće partije besplatno uzimali na kioscima, kao partijski organ); žena je pronašla nekakvo crveno klupče, a deca uzela makazice u svoje nežne i nejake ruke. Sa prvih stranica isecali smo likove vlasti (uglavnom fotografije celih figura), oko njihovih vratova vezivali konac, i kačili na mirisave borove iglice. Oni koje smo manje prezirali (koje smo manje krivili za naš udes) kačili smo na nižim delovima (neki su dodirivali nogama itison, i činilo se da svakog trenutka mogu da iskorače i odu), one grešnije smo – prema zaslugama – kačili sve više i više… Na vrhu se, u svoj svojoj veličini, našao obešen predsednik!

Seli smo, po završenom poslu, kao nekada oko ognjišta u našoj staroj seoskoj kući, čijim se rušenjem srušilo i mnogo toga. Nad takvom jelkom, i sa takvim ukrasima, nisu svetleli lampioni – ranije kupljeni su bili pokidani, a novih nije ni bilo po praznim radnjama – ali je u tom okruženju, u toj sobi, oko te jelke, ipak sijala neka nestvarna svetlost. Sijala su lica moje tada male i nevine dece – sijao je i osmeh moje žene, a možda sam sijao i ja ili su se samo u mojoj kosi presijavale sede koje su se, poput tačkica na špici Dnevnika i Dnevnikovih dodataka, širile na globusu od glave koju sam sve teže nosio.

Retki su dolazili gosti po Prazniku, i posle praznika – dolazili na jednu siromašnu šolju kafe, a dolazili sa praznim čestitkama, samo u reči i poljupcu. I deca su na svaki zvuk zvona trčala i zatvara vrata od „opasne“ sobe u strahu da neko ne oda jelku – i tek, ako su stekla poverenje gosta – otvarala širom vrata i pokazivala jelku sa povešanim „ukrasima“. Jelku smo, potom, pazeći da nas neko ne sretne na stepeništu, odneli u podrum.

Sasvim je verovatno da bi se ona ponovo, verovatno obogaćena novim povešanim „ukrasima“ (jer su se množili iz dana u dan – sve gori, sve nepodnošljiviji), da se 24. januara nije oglasio Deda Avram.

Danas, četvrt veka kasnije, ta deca u naručju drže svoju decu. Istina, na njihovim jelkama neće biti simbolično povešani krivci (neki od njih sa već pomenute jelke – samo sada mnogo stariji, ali i glomazniji i omrznutiji, ogađeniji).

Istina, očekujemo da se sada zaista, odistinski, pred našom kućom zaustave snežno bele sanke u koje su zapregnuti irvasi, i da Bradati Deka sa punom torbom na leđima pokuca na naša vrata.

Ali strah me je, zaista me je strah, da ga pretekne onaj ogađeni lik, od koga nam nema spasa. Onaj, koji nam ulazi u kuće – nepozvan – u svakom danu, u svakom dobu, u svakoj prilici. Onaj koji naše živote pretvorio u košmar, koji je naše vratove pritisnuo ka kolenima; onaj koji se iz petnih žila trudi da pomuti naš um i razum, da slomi naš duh i dostojanstvo. Ne može se proći ni najmanjim sokakom bez susreta sa tom fizionomijom, ne može se posle ručka sesti uz novine bez njegovog lika, kroz TV kanale se mora (stisnutih očiju i usta) protrčavati kao kroz upaljene zadimljene sobe – i opet mu ne možete izbeći; ženu šaljem da otvara frižider, sina molim da otvori konzervu; u san je počeo da mi svraća i da ga prekraćuje.

Šta se, zapravo, samo dogodilo – ovih četvrt veka su moje troje tada male dece pretvorile u ono što sam ja bio tada, a mene u adresanta budućeg NJegovog pisma zahvalnosti zbog žrtve. Ali, to je i zakon igre: uvek su žrtve zarad države samo njeni podanici, nikad njene vođe.

U načinu kako je i gde vode – njihova politika se na unutrašnjem planu jedno zove Propaganda, a na spoljašnjem plan Tumaranje – nema mnogo razloga za novogodišnju radost i nadu.

Zato, Bradati Deko, požuri na naša vrata pre NJega.

Ne dozvoli da se on preruši u Tebe.

Za dečicu donesi zvečke, koje će zaista prijatno zvečati, a nama – dekama – Nove Državnike.

Autor je književnik

Povezani tekstovi