Novosađani na Slaviji: Svi smo jedno

U nekoliko kolona, za svaki slučaj, pristižemo na Trg republike nešto posle podneva. Iznosimo iz automobila tendu, stolove i sve ostalo što je procenjeno da će doprineti ovom prazniku. Pripremamo štand tik uz klupe, da ima gde i da se sedne i odmori. Širimo transparente „Studenti su Srbija“ i „Mi smo Srbija“. Ona koja pobeđuje.

Prilazi nam grupa studenata i pita za pomoć oko istovara njihove opreme iz kombija. Narednih petnaestak minuta nas dvojica pomažemo da se iz ruke u ruku istovare stolovi i obilje štampanog materijala, knjiga… Filozofski i ETF zajedno. I oni se razmeštaju po obodu Trga. Svi smo jedno.

Na našem štandu postavljen i razglas – ispostaviće se kasnije jedini da Trgu. Muzika doprinosi podizanju razgaljujuće atmosfere. Pevaju se refreni, cupka, poskakuje i bez poziva „Ko ne skače taj je ćaci!“ I zbog toga gužva oko našeg štanda: nalepnice, bedževi, donacije… I hit dana: štampanje natpisa na majicama. Za svaku od njih treba dobro protresti sprej sa bojom – još jedan način da se osnaže mišići na ruci.
Sa obeju stana oko nas štandovi drugih novosadskih zborova. Ispomažemo se, pozajmljujemo jedni drugima šta nedostaje, penjemo na drveće da transparent privežemo što više tako da bude vidljiv, a ne smeta. Prepoznajemo se sa uličnih akcija, pozdravljamo, grlimo, širimo poznanstva. Svi smo jedno.

Trg se, vremenom, sve više puni. Šetam okolo, razgledam. Zaustavlja me neki italijanski novinar i pita za audio intervju. Rado odgovaram, treba širiti glas što dalje. Pita na kraju za ime i dodatno: „Iz Beograda?“ „Ne,“, kažem, „iz ranjenog Novog Sada“ i pokazujem majicu sa slikom pumpanja MZ „Bistrica“ i „Gavrilo Princip“ u „Zbor NN“. Bio je to povod za dodatna objašnjenja.

Ulicom do Trga pristiže čuveni drveni konj. Prelazim na drugu stranu i gledam ga sa strane, sa Trgom iza njega. Iz suprotnog smera pristiže beli auto otvorenog krova i zastaje tik pored konja, da pešaci pređu ulicu. U autu samo vozač, momak potpuno nezainteresovan za to šta se dešava sa njegove leve strane – ni glavu da okrene. Kao da je jedva čekao da zbriše odatle. Ima on neku svoju šemu. Neka… Umesto njega, na svom visokom, prepoznatljivom biciklu dolazi Rale sa zastavom na kojoj je svuda prisutan slogan. Povod za dodatno fotografisanje.

Na udaljenoj fasadi na suprotnoj strani Trga veliki transparent sa sloganom uzurpatora vlasti. Vidim ga u daljini, dok u prvom planu na leđima studentkinja koje su za štandom vidim na majicama ispisano ko zapravo pobeđuje. Mrtva socrealistička parola na zgradi daleko i u prostoru i u vremenu, živa reč mladosti današnjice i sutrašnjice, ovde i svuda po Srbiji.

Približava se peti čas popodne, vreme za polazak sa Trga na Slaviju. Na razglasu se to objavljuje uz, za kraj najavljenu, „muziku za našu dušu“: Užičko kolo. Hvatanje za ruke, devojke, momci i po koji matorac. Da je potrajalo duže…

Pakujemo razglas, sklapamo tendu i pomoćni sto, sve ostalo je spremno za pokret, no za stolom „za štampanje“ i dalje vredne ruke i pognute glave: red ljudi kao da se ne smanjuje. Sačekali smo da se i od poslednje majice napravi suvenir. Dragan je stalno imao nekog pomoćnika kraj sebe, ali i da ih je triput toliko, bilo bi nedovoljno. Pitam ga koliko je majica „odštampano“ tog popodneva, on ko iz topa (ćirilicom): „1389“. Osmesi na sve strane. Dodaje: „Nemam pojma, ali oko 2305“, pomoćnik dobacuje: „A možda i 0523“. Osmesi još veći. Sklapamo i taj sto, u kese za đubre i poslednji otpadak. Šablone za natpis: „Studenti pobeđuju“ ne odbacujemo – ta parola je i u našim srcima.

Nosimo opremu sa Trga do garaže. Poput potoka slivamo se sa raznih strana u veće tokove reke ljudi ka Slaviji. Nakon toliko sati od dolaska,
kao da tek sada sve počinje.

U garaži natpis da lift ne radi, pa moramo pešice još neki sprat naviše. Ostavljamo stvari i na izlazu pitamo portira da li imaju toalet. Pomalo namrgođen, možda zbog naših majica, pokazuje rukom ka vratima pored. Ispred njih stoji obaveštenje „WC ne radi“. „Tamo?“, pitam, „Pa piše da ne radi. Gde je toalet?“ On opet pokazuje glavom ka tim vratima. Da li sam to primetio zluradi osmeh na njegovom licu? „Baš ste bezobrazni“, kažem, a on vadi mobilni i uperuje na mene – možda da ovekoveći svoju uspešnu provokaciju. Okrećemo se svi i odlazimo. I država nam je kao ova garaža: ima institucije, ali van funkcije za one kojima su namenjene.

Idemo na Slaviju. Sve više ljudi čine osećaj zajedništva sve većim. Hoćemo li naći i ostale naše? Mada, svi smo ovde naši. Visoko podignuta zastava Naselja bila je dovoljno uočljiv orijentir. Probijamo se nekako do tamo i pozdravljamo sugrađane. Neki su se iznenadili što sam tu: „Nisi danas u Leskovcu se generacijom iz gimnazije?“. Imam ranije smišljeno opravdanje: „Ne osvrćem se na prošlost, gledam u budućnost.“ A i videli smo se prošlog proleća na proslavi pedesetogodišnjice mature, tešim se. Ovo je sada nova matura koja se polaže.

Počinje program. Ne možemo baš sve razgovetno da čujemo, ali i fragmenti su dovoljni za reakcije. Umor od dugog stajanja je sve veći, pa se probijamo do obližnjeg parka i tamo na dečijem igralištu zatičemo još neke naše sugrađane. Svi smo naši, zastave svih zborova su naše. Posedali smo, oslonjeni na rančeve. Uspeo sam, dovoljno mršav i lagan, da se nekako uglavim u sedište dečje stolice na feder, pa se i zbog toga lelujam. Pevamo u glas „Ružo rumena“. Ima nas, ima! Lep je to osećaj.

Prošlo je osam, vraćamo se ka garaži, opet u matici jedne od nepreglednih reka ljudi koje se razlivaju po ulicama. Mladi svet, stariji svet, i najjača sila: devojke, ćerke, sestre, tetke, majke, bake… Nema te sile koja može da ih pobedi.
Na info pultu garaže nova smena. Sa izvesnim oklevanjem prilazim radniku i pitam kako da najlakše (ili jedino moguće) izađemo na autoput ka Novom Sadu. LJubazno i detaljno odgovara. „Hvala Vam, baš ste ljubazni, mnogo ljubazniji od Vašeg kolege iz prošle smene“, kažem. Nasmešio se, srdačno, i poželeo nam srećan put! Ima nas, ima, i kada nismo na Slaviji.

Vraćamo se za NS. Saputnici na mobilnim gledaju vesti. Procena policije: 34.300 ljudi. Stalno previđaju prvu od šest cifara. No i da nas je samo toliko, koga je više: privilegovanih (pod kamenjem i maskama) ili obespravljenih (ozarenih lica)?

To sada znaju svi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.