Naravno da nije najveći greh aktuelnog ministra zdravlja skandal oko bolnice u Sokobanji. Činjenica da kadar SNS nastavlja da „vlada“ bolnicom i nakon isteka trećeg mandata, a da je smenjen predsednik Upravnog odbora koji je ukazivao na kršenje Zakona, samo je neveseli primer ispraznosti tvrdnje aktuelne vlasti o „nepartijskoj državi“ i „izboru najboljih na konkursima“. Bez obmane, čovečanstvo bi umrlo od očaja i dosade, što reče Anatol Frans.

Nije to ni do besmisla usavršeni sistem finansiranja zdravstvenih ustanova! O, Bože, pa Republički fond za zdravstveno osiguranje i Ministarstvo zdravlja ugovaraju sa bolnicama budžete za narednu godinu! U birokratskim kabinetima aktuelne vlasti „dogovara se“ koliko bi građani Srbije trebalo da se razbole. Molim građane da budu uviđajni prema vlasti i ne razboljevaju se preko granice koja im je određena za ovu godinu! Svuda se štedi, govore, pa mora i u zdravstvu – nadam se da će i bolesti imati razumevanje za smanjenje budžeta u 2015. i neće izvoljevati da se pojavljuju iznad propisane granice. Nije dakle najveći greh ni ovako olako i površno poigravanje sa sudbinama, sa zdravljem, sa sadašnjošću Srbije. Najveća je muka što se ova zdravstvena vlast poigrava i sa budućnošću Srbije!

Šta je osnovni cilj svakog društva, pa i srpskog? Čini mi se pre svega da živi! Kako smo počeli i kuda odavno idemo bojim se da nas uskoro neće ni biti. Neće imati ko da nas porađa i ko da nas leči. Po famoznom Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti (koji je više izraz slabosti zdravstvenog sistema, a ne stvarnih potreba) u Srbiji je skoro trećina pedijatara starija od 55 godina – u nišavskom okrugu čak 37,5 odsto. Ako se zna da školovanje pedijatra traje 5 godina, izvesno je da će nas već za 10 godina u porodilištima sačekivati neki novi Ćire Mane i Hećimi Tome, kao pre 15. juna 1881. godine kada je po nalogu Sanitetskog zavoda Ministarstva unutrašnjih dela Srbije formirana prva Okružna bolnica u Nišu. Nije bolja situacija ni sa ostalim specijalnostima: u Nišu više nema dečje neurologije, a i anesteziologija i veliki broj hirurgija je na izdisaju…

Odskora ovde se gradi kapitalni objekat sredstvima Evropske investicione banke – nije baš Beograd na vodi, ali su za poštovanje 42.000 kvadrata prostora novog kliničkog centra. Planom je predviđeno da se najveći objekat u Nišu za poslednjih 100 godina završi krajem 2016. godine. Muči me samo jedno pitanje – ko će tamo raditi? Da li Vlast, makar zdravstvena, zna ovaj podatak: u niškom Kliničkom centru je 2009. godine radilo 754 lekara prosečne starosti oko 46 godina – samo 5 godina kasnije radi 697 lekara prosečne starosti 48.66 godina! Bojim se da novi niški Klinički centar na svom samom početku ne zaliči na Versaj – grandiozno lep, a pust. Famoznom Uredbom o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru državi je postalo svejedno koga ne prima u svoju službu: sreskog pisara ili posvećenog mladog lekara! Toliko o brizi Srbije za sopstvenu budućnost.

Kao profesora Medicinskog fakulteta užasno me boli i peče dijagnoza mojih studenata – B2. Ovaj nivo znanja nemačkog jezika sada je jedini preduslov da mladi obrazovani lekari napuste Srbiju! Da li je zaista bilo neophodno da nas bivši ambasador Švajcarske Žan-Danijel Ruh upozori da bi Srbija trebalo da zaustavi „odliv mozgova“, te da obrazovane mlade ljude iskoristi za napredak zemlje? U godinama kada samo Gvineja Bisao ima veći izvoz pameti od Srbije i kada je u nas zapošljeno manje od 40 odsto mlađih od 30 godina, država sistemski iz zemlje tera one koje sama školuje! Ako se u niškoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi stalno oko 400 lekara, a u prošloj godini je posao našlo manje od 20 (u niškom Kliničkom centru samo 3), nije potrebno biti preterano dobar matematičar pa izračunati da će se ovakvim tempom poslednji lekar u ovom regionu zaposliti za 20 godina, pod uslovom da od danas niko više ne završi Medicinski fakultet! Da li moji najbolji studenti zaista imaju perspektivu samo u Bavarskoj ili u Merkatoru, gde neki od njih rade duže od 9 godina kao promoteri deterdženata?

Najgore su one odluke koje se nediskutabilne. Jedna nerazumna odluka o neselektivnoj zabrani zapošljavanja u javnom sektoru obogaljila je u trenu dva osnovna stuba društva: zdravstvo i obrazovanje. Bolnice nam stare, profesori koji odlaze u penziju ostavljaju prazne katedre… Naša se vlast očigledno nije bavila Pitagorom, koji nas je učio da najkraće reči „da“ i „ne“ zahtevaju najviše razmišljanja. Ovo „ne“ baš boli.

Gledano šire, na delu je možda i nesvesno opasan plan „idiotizacije“ Srbije. Država uporno finansira otvaranje novih radnih mesta u (belo)svetskim fabrikama koji niču oko nas, gde zapošljava građane Srbije sa najnižim stepenom kvalifikacije – stavljajući ih u moderni robovlasnički odnos prema beslovesnim inostranim „menadžerima“. U isto vreme zabranom zapošljavanja u javnom sektoru nemilice tera najbolju i najpametniju decu svoju preko granica! Na ovaj se način sistematski menja kvalifikaciona struktura Srbije, uništava njena elita i u budućnosti ostavlja država na milost i nemilost „evropskim“. Da budem pošten, ovakvo sistematsko zaglupljivanje Srbije i menjanje njenih suštinskih performansi, nije ekskluzivni izum ove vlasti, ali to za aktuelnu nije nikakvo opravdanje.

Na decembarskom konkursu Kliničkog centra Srbije za 20 lekara, javilo se njih 2.400! U jednom trenu ubijene su iluzije, snovi, nadanja preko 2.300 dobre dece Srbije!

*Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.