O vladajućem kulturnom obrascu u Srbiji 1ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Među potonjim po interesu javnosti ističe se izložba „Čistač“ Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB). Nema sumnje da je ova izložba bila kapitalan događaj ne samo u domenu vizuelnih umetnosti već i u kulturnom životu ne samo Srbije nego i regiona.

Prethodni pokušaji organizovanja izložbe ove umetnice svetskog glasa u Beogradu nisu uspeli zbog toga što su prevazilazili finansijske mogućnosti Ministarstva kulture Srbije.

Ali u državi u kojoj je na vlasti neka vrsta apsolutizma povući nekoliko stotina hiljada evra iz državne kase, bez procedure, za bilo šta, pa i za izložbu – nije nikakav problem za dvorjane koji su u dvorskoj hijerarhiji uticajniji od ministra kulture. Kad se preskočila materijalna prepreka, otvorio se problem recepcije Abramovićkinog stvaralaštva u kulturno zaparloženoj sredini.

Ne samo izložba nego i njena priprema u MSUB u drugoj polovini minule godine postala je predmet najšireg narodnog interesa i izazov za sve socijalne i intelektualne slojeve srpskog društva.

I sa strana sa kojih se to ne bi očekivalo dolazila su osporavanja svega i svačega u vezi sa njom. Što se mene tiče izložba Marine Abramović je sama sobom i argument i opravdanje (iako, i dalje, suprotne procene nisu retke) za utrošene pare pa i za to što se u njenom organizovanju zaobišla procedura.

Uz to, iskreno se nadam da su se nastavnici i roditelji oglušili o raznovrsne nagovore da je zaobiđu i da su iskoristili mogućnost da svojim učenicima i naslednicima upriliče na domaćem terenu susret sa jednim od glavnih događaja na globalnoj sceni savremene umetnosti bez obzira da li im se lično ona“sviđa“ ili ne.

Sa izazovima pred kojima se našao uspešno se nosio i stručni tim Muzeja na čelu sa v. d. direktora Slobodanom Nakaradom. Sve što je bilo potrebno oko pripreme i održavanja izložbe uspešno je odrađeno. Nakarada je uz to, sećamo se, uspešno priveo kraju i decenijsku rekonstrukciju zgrade MSUB, čime je doprineo samoviđenju aktuelne vlasti kao efikasne u svim oblastima, pa i u kulturi.

Ali, uspesi jedu svoju decu. Prošlog meseca na njegov tron protiv njegove volje, ali po volji neke dvorjanke ili dvorjana i mimo zakonske procedure postavljen je za v. d. direktora keramičar i vajar Viktor Kiš.

Inicijalna ideja za njegovo ustoličenje potekla je, kako je izjavio novi v. d., od Marine Abramović. U datom kontekstu veselo je zazvučao i njegov kredo: „Postoje zakoni i procedure, radićemo samo u okviru njih“. (Politika 8. 2. 2020, 21)

Ali i kad se procedure odvijaju po zakonu ne znači da se radi kako treba kako u odnosu na struku tako i u odnosu na moral.

Skupština Srbije je početkom godine ozakonila razmenu sedam slika ruskog umetnika Nikolaja K. Reriha (1874-1947) koje su se od 1932. godine nalazile u Narodnom muzeju u Beogradu na „trajnoj pozajmici“ i jednog lista iz Miroslavljevog jevanđelja (jevanđelistara) koji se u pretprošlom stoleću obreo u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Krajem 12. stoleća Nemanjin brat Miroslav namenio je jevanđelistar hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Bijelom Polju. U neko doba jevanđelistar je prenesen u Hilandar gde je bio sve do kraja devetnaestog stoleća. Sredinom istog stoleća ruski arhimandrit koji je posetio Hilandar iskinuo je iz kodeksa jedan list i odneo ga u Rusiju.

I sad, bez ulaženja u materijalnu vrednost kulturnih dobara koja su se postavila na sto za razmenu, otvorilo se pitanje da li je za jednu državu, da ne kažemo za jednu kulturu i samopoštovanje jednog naroda dopustivo da prenebregne volju darodavca i da zakonodavno telo toga naroda legalizuje lopovluk čija je žrtva bio. (O „predaji“ Rarihovih slika Rusiji možete se podrobnije obavestiti preko članaka Nemanje Radulovića Legalizacija nepromišljenog poteza u Vremenu br. 1516, Nenada Makuljevića, Samovolja i neodgovorna kulturna politika, NIN, br. 3591, 24. oktobar 2019, i izjava Nikole Kusovca za Vreme br. 1464 i Blic, 20. 1. 2019)

Odbornicima Skupštine Srbije u donošenju zakonu kojim je legalizovana ova razmena nisu smetali ni moralni principi ni članovi Ustava Srbije sa kojima je Zakon kog su doneli u suprotnosti. Kao što ni golemašima iz izvršne vlasti nisu smetali stavovi stručnjaka, ni zakon da provode svoju volju i pod noge bace institucije kulture.

Čini mi se zbog toga da se, ipak, kulturnog obrasca i obrasca političke kulture ove vlasti treba kloniti čak i kad kulturi donosi darove.

Autor je muzejski savetnik u penziji

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.