Lična arhivaIako se smatra da je istorija učiteljica života, ljudi nikad nisu dobro naučili lekcije. O tome govori istorija civilizacije, a i istorija na prostoru Balkana. Ukoliko razvoj civilizacije podrazumeva uspone i padove, sadašnji trenutak je ozbiljan pad. Kad gledam političke lidere koji imaju najveći uticaj u svetu i one koji bi to hteli da budu, ali im ne ide, uvek se setim pesme Jovana Jovanovića Zmaja: Ciganin hvali svoga konja. Jedino gore od loše naučenih lekcija je prekrajanje istorije, za čime vlasti država na Balkanu olako posežu.
Otac moje majke, Božidar Stanimirović, čiji je otac Avram poginuo u proboju Solunskog fronta, često mi je govorio pesmu Sveti Sava, Vojislava Ilića. Otac mog oca, Milun Milojević je svirao klanet, instrument za koji sad malo ko zna. Sa stepeništa njegove kuće na Rusaliji, u podnožju Malog Jastrepca, otvarao se vidik kome nije bilo kraja. Noću su se svetla Niša videla kao daleko sazvežđe.
***
Majka moje majke, Stanija i majka mog oca Leposava, nosile su svoje životne radosti i tuge tiho i stoički. Tu širinu pogleda, ali i svest o dubokom korenu na obroncima Malog Jastrepca, trudila sam se da prenesem svojoj deci.
***
Moji roditelji, Nada i Vlastimir Milojević su bili prosvetni radnici. Odrasla sam u školi. U zgradu se ulazilo na velika vrata, desno su bile učionice, levo je bio stan. Škola je imala veliko dvorište, zimi zgodno za sankanje, a u ostalim godišnjim dobima puno sezonskog cveća i voća.
***
Dve slike iz detinjstva su mi ostale najupečatljivije: sabrana dela Hegela na polici, žuti hrbat sa crnim slovima i na zidu reprodukcija Polja maka u Aržanteu, Kloda Monea. Kad sam u muzeju Orsej videla tu sliku, obuzela me drhtavica i vrtoglavica. Moj prilog tezi da postoji Stendalov sindrom.
***
Moj otac je bio sociolog i pratio je dešavanja u društvu, ali i savremenu kulturu, pa smo čitali upravo objavljene knjige i slušali najnovije gramofonske ploče. U osnovnoškolskom periodu najdraža literatura su mi bili romani Karla Maja o Vinetuu i Old Šeterhendu. Satima sam plakala kad je Vinetu ubijen.
***
U našoj porodici su se dnevne i nedeljne novine pasionirano čitale. Bili smo pretplaćeni na Politiku, NIN, Bazar i Politikin zabavnik, do devedesetih godina. Praznik je bio kad poštar donese Politikin zabavnik. Od Verovali ili ne, preko Iznoguda, obucite Cicu, do Paje Patka na poslednjoj strani. Volela sam da čitam stripove. Zagor i Čiko, Komanadant Mark i Žalosna Sova, Blek Stena, kasnije Alan Ford. I danas povremeno čitam stripove.
***
U jednom delu školskog stana moji roditelji su napravili kutak u kome su se nalazili svi Politikini zabavnici i stripovi, skupljani desetak godina. To je bio raj za mene i moje vršnjake. Zoran, moj brat od tetke, nikad nije hteo da ide kući. Ni danas nisam potpuno prebolela što tu kolekciju nismo mogli da zadržimo kad smo se preselili.
***
Budući da sam živela u školi, majka mi je bila učiteljica. Morala sam da budem najdisciplinovanija i najspremnija za svaki čas. Opustila sam se malo tek kad sam krenula u srednju školu.
***
Prve dve godine srednje škole, usmerenog obrazovanja, završila sam u gimnaziji „Svetozar Marković“, poznatijoj kao Grobarska gimnazija u Nišu. Druge dve godine sam završila u gimnaziji „Stevan Sremac“. Tamo sam upoznala ljude koji su mi i danas prijatelji. Najpre moja predivna Sneža, prijateljica, kuma, saputnica.
***
Iako sam završila pravni smer, zapravo sam htela da upišem Elektronski fakultet u Nišu. Čak sam i počela da se spremam za prijemni ispit, ali sam ipak upisala i završila Pravni fakultet u Nišu. Da sam završila Elektronski fakultet, verovatno bih sad živela u Kanadi, jer se nekoliko generacija inženjera elektronike mojih godina po završetku fakulteta preselilo u Kanadu. Svoju ljubav prema matematici sam ispunjavala tako što sam deci porodičnih prijatelja pomagala da savladaju školsko gradivo. Bilo je prilično uspešno.
***
Studije su za mene bile vreme potpune slobode. Novi talas u muzici je bio u punom zamahu. Koncerti u Muzičkom klubu u Nišu, književne večeri, tribine, pozorište. Slušali smo muziku, čitali i razgovarali o tome šta smo slušali i šta smo pročitali, najčešće u Klubu studenata Pravnog fakulteta.
***
Na festival Horske svečanosti i festival Filmski susreti, na koje sam išla kao dete sa roditeljima, nastavila sam da idem sa prijateljima. Moj muzički ukus se zadržao na novom talasu, volela sam grupu Dobri Isak. Danas mi se dopada i muzika koju stvara Marčelo, Kralj Čačka, Dram.
***
Posle završetka studija jedno vreme sam pisala za omladinski list Grafit. Omladinske novine osamdesetih godina su okupljale talentovane mlade ljude. Bavili su se temama koje su bile za njih značajne, a pokretali su i teme koje su bile društveno značajne.
***
U Grafitu sam upoznala Aru, legendarnog niškog novinara, enciklopedijskog poznavanja svetske i domaće muzike, putnika, autostopera. Bio mi je dragocen prijatelj.
***
U Nišu ne živim već par decenija, ali sam i dalje kod kuće kad dođem. Zbog istorije, zbog brižne majke, zbog prijateljica, beskrajne podrške požrtvovane i neumorne Gage, hrabre profesorke Nene, pametne i preskromne Milice, zbog moje privržene mnogobrojne rodbine, zbog malog Stanka koji me čeka da sadimo cveće.
***
Na svadbeni put moj muž i ja smo išli u Dubrovnik, septembra meseca 1990. godine. To je vreme pre masovnog turizma, pa smo se viđali uglavnom sa Dubrovčanima. Iako su u Dalmaciji već postavljali barikade, osećali smo se veoma dobrodošlo. Isto je bilo i kad smo 20 godina kasnije sa decom, idući slivom Jadranskog mora od Bojane do Soče, obišli gradove uz obalu, kao i svaki sledeći put bilo gde na prostoru današnjeg regiona. Soča, Zrmanja, Krka, Neretva, Cetina, Bojana i Drim. I danas znam slivove Jadranskog mora, Save i Dunava kroz Jugoslaviju.
***
Mnogim od tih reka je tekla ljudska krv devedesetih godina. Još jedna nenaučena lekcija iz istorije – da kad se zbog lične pohlepe manipuliše ljudskim sudbinama, nema srećnog kraja. Ni za ljude, ni za teritorije, ali ni za manipulatore. Treba se toga setiti danas.
***
Volim književnost Rumene Bužarovske, Elvedina Nezirovića, Đurđice Čilić, Kristiana Novaka, Zorana Ferića, Damira Karakaša, Marka Tomaša. U romanima Damira Karakaša i Kristiana Novaka, u kojima likovi govore lokalnim dijalektima, pročitala sam izraze koje sam čula u detinjstvu od mojih baba na Malom Jastrepcu.
***
Lokalni izbori u Nišu 1996. godine su sprovođeni po većinskom sistemu. U prvom krugu kandidati Koalicije Zajedno osvojili su veći broj glasova od kandidata SPS i SRS. Usledio je drugi krug izbora, 17. novembra 1996. godine u kome se u svakoj izbornoj jedinici biralo između dva kandidata sa najvećim brojem glasova.
***
Koalicija Zajedno me predložila za člana Gradske izborne komisije. Imala sam prethodno iskustvo u radu u izbornim komisijama i već sam znala mehanizme vlasti kako sebi upisuje glasove tamo gde nema kontrole. Članovi stalnog sastava su bili sudije, tužioci, gradski funkcioneri. Formalno nestranački, suštinski na zadatku da nikako ne dozvole da padne vlast SPS-a. Miroslav Rajković i ja, kao predstavnici koalicije Zajedno smo bili naspram svih njih.
***
Koalicija Zajedno je imala veoma obučene članove biračkih odbora, ali i odlične timove koji su ih pratili. To je recept za uspeh na izborima i tad i uvek. Uz stalni kontakt sa građanima, uz mnogo rada i odricanja, bez uzvratnih očekivanja. Posle zatvaranja biračkih mesta, već oko 22.00 sata sam posumnjala da se dešava nešto neobično, jer još uvek nisu stizali materijali sa rezultatima.
***
Prvi rezultati su počeli da stižu posle ponoći sa najudaljenijih biračkih mesta na kojima je SPS osvojio tesnu pobedu. Tada nismo imali mobilne telefone, pa nismo mogli da znamo da su članovi biračkih odbora Koalicije Zajedno svoje zapisnike odneli u prostorije Demokratske stranke, gde se nalazio Izborni štab i da su okupljenim građanima već pročitani rezultati iz kojih se vidi da je Koalicija Zajedno ubedljivo osvojila većinu u gradskoj Skupštini.
***
U prostorijama Gradske izborne komisije, skoro do jutra, čekali smo rezultate koji nisu stizali, pa je nastavak sednice zakazan za sutra. U Izbornom štabu sam videla rezultate sa svih biračkih mesta. Okupljeni građani su slavili pobedu Koalicije Zajedno. Kad smo pošli kući, videli smo da su nam na automobilu polomljeni farovi.
***
Sutradan, krenulo se sa utvrđivanjem rezultata iz zapisnika koji su navodno stigli odmah nakon što je završena sednica prethodne noći. Brojevi koje je sekreter komisije čitao su se razlikovali od stvarnih brojeva koje sam imala kod sebe. Napustila sam sednicu da bih sa ljudima iz Izbornog štaba uporedila rezultate. Lako smo matematički otkrili šta se desilo.
***
Teže nam je bilo da prihvatimo da su se usudili da u toku noći falsifikuju dokumenta, ali smo bili spremni za borbu. Najteže je bilo francuskom novinaru koji je izveštavao sa protesta, par nedelja kasnije, koji nikako nije shvatao da je moguće da neko prepravlja rezultate glasanja građana jedne države. Mislio je da on nešto nije razumeo.
***
Posle teške rasprave uspela sam da vidim kako izgledaju zapisnici iz kojih se čitaju rezultati. Bili su išarani, precrtavani i dopisivane su cifre, tako da ukupan broj izašlih birača ostane nepromenjen, a da se izmene rezultati i da pobednici na svakom biračkom mestu budu kandidati SPS.
***
Sledio je period dugotrajne istrajne borbe za priznavanje pravih rezultata izbora. Političari su pozvali građane na proteste, a pravnici su se borili na svom polju, u Gradskoj izbornoj komisiji i pred sudovima. Protesti na glavnom gradskom trgu u Nišu počeli su 18. novembra 1996. Tada je gradom i Srbijom prošla i prva protestna šetnja.
***
Protesti su trajali narednih 100 dana i nisu bili ni karnevalski ni zabavni, što se može ponekad čuti, posebno od onih koji tamo nisu bili. Bili su duhoviti, naročito kad su im se priključili studenti. Svi studenti koje poznajem iz tog perioda su završili fakultete i postigli ozbiljne karijere u svetu i u Srbiji. Znali su kako da postignu svaki sledeći cilj.
***
Kasnije smo saznali da su u toku noći, pošto su izbrojani glasovi i utvrđeno da je Koalicija Zajedno osvojila većinu u gradskoj Skupštini, po nalogu vrha SPS-a iz Beograda, njihovi članovi u Gradskoj izbornoj komisiji menjali rezultate. Čak su smatrali opravdanjem to što su radili po nalogu.
***
Nikad izvršavanje naloga koji su nezakoniti i čine štetu drugom čoveku ne može biti opravdanje. Jednako je odgovoran i onaj ko svojim glasom dovede na vlast nedostojne ljude. I onaj ko ne dozvoli komšiji da izađe iz svog dvorišta, i onaj ko digne pendrek na mirne protestante, i onaj ko svesno krene da gazi ljude na ulici.
***
Sinhronizovan i ozbiljan rad političara, stručnih timova, članova stranaka i aktivista, doneo je uspeh. Gradska skupština Niša je konstituisana 27. januara 1997. godine, nezavisno od Gonzalesovog izveštaja, ali su materijali koji dokumentuju dešavanja u Nišu ušli u njegov izveštaj.
***
Nastavila sam da se bavim izbornim zakonodavstvom u teoriji i praksi praktično do danas. Bila sam član izbornih komisija na svim nivoima, najduže član Republičke izborne komisije. Za poznavanje izbornog zakonodavstva i za njegovu primenu u sprovođenju izbora potreban je sistematski i dugotrajan rad i u teoriji i u praksi.
***
Zorana Đinđića sam upoznala na skupovima Demokratske stranke. Kad je Zoran Đinđić izabran za predsednika Demokratske stranke za svog zamenika je izabrao mog muža, takođe Zorana.
***
Sa predsednikom stranke sam najčešće razgovarala o svom radu u izbornim komisijama, posebno u vreme parlamentarnih izbora 2000. godine, kad sam bila član Republičke izborne komisije. Kada su izbori završeni, Zoran Đinđić me pozvao da budem sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. Najveća čast i velika odgovornost.
***
Posle sednice Narodne skupštine na kojoj je izabrana Vlada, 25. januara 2001. godine, otišli smo do zgrade u Nemanjinoj. Sačekala nas je prazna zgrada sa ugašenim svetlima. Zoran Đinđić je ušao i upalio svetlo.
***
Pored okeana problema koje je kao predsednik Vlade imao pred sobom, razgovarao je sa svakim ko je hteo nešto da ga pita ili da mu nešto kaže. Svakog sagovornika je uvažavao, slušao je šta ljudi govore. NJega su uvažavali najveći svetski umovi. Ni u čemu nije bio površan. Očekivao je od svojih saradnika odgovornost, iskrenost, da ispune dogovore. Nije uvek bilo tako.
***
Zoran Đinđić je bio čovek koji je verovao da ljude u Srbiji treba samo probuditi, skinuti im koprenu istočnjačkog fatalizma, podstaći ih da probude svoje uspavane sposobnosti i tako će od Srbije napraviti uređenu državu uspešnih građana. Radio je više od svih da to postigne. Nema većeg patriotizma. LJudi u Srbiji ga nisu razumeli i nisu ga podržali. On bi im oprostio. Ja ne mogu.
***
Rođena sam 12. marta. Zoran Đinđić je ubijen 12. marta. Nema utehe. Ostaje da ga nisam izneverila radeći posao koji mi je poverio. Nekoliko događaja koje je on kreirao, a ja pravnički uobličila i odbranila, izučavaju se kao važne istorijske činjenice.
***
Niški vajar sa velikom svetskom karijerom, Boban Ilić, poklonio je Srbiji 2004. godine spomenik Zoranu Đinđiću. Ni jedna vlast nije htela da ga postavi u javni prostor. Vajar kaže da Srbija još nije stigla Zorana Đinđića. Kad ga stigne, postaviće i spomenik.
***
Moja deca, Milena i Marko su moje ordenje. Odrastali su sa ljudima koji su borci za pravdu i istinu. Ovo je njihovo vreme, vreme mladih ljudi koji su naučili istoriju i okrenuli se budućnosti koja im pripada. Naša obaveza je da im pomognemo da ostvare svoj cilj.
O sagovornici
Biserka Živković je rođena u Nišu, gde je diplomirala na Pravnom fakultetu. Nakon studija pisala za omladinske Novine „Grafit“. Predavala je Pravo u Trgovinskoj školi u Nišu. Član izbornih komisija: Gradske izborne komisije u Nišu, Gradske izborne komisije u Beogradu, Republičke izborne komisije i Savezne izborne komisije za izbornu jedinicu Niš. Bila je sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo u Vladi Zorana Đinđića. Radi i živi u Beogradu. Udata, suprug Zoran, deca Milena i Marko.Zoran Đinđić
Zoran Đinđić je bio čovek koji je verovao da ljude u Srbiji treba samo probuditi, skinuti im koprenu istočnjačkog fatalizma, podstaći ih da probude svoje uspavane sposobnosti i tako će od Srbije napraviti uređenu državu uspešnih građana. Radio je više od svih da to postigne. Nema većeg patriotizma. Ljudi u Srbiji ga nisu razumeli i nisu ga podržali. On bi im oprostio. Ja ne mogu.Moja deca
Moja deca, Milena i Marko su moje ordenje. Odrastali su sa ljudima koji su borci za pravdu i istinu. Ovo je njihovo vreme, vreme mladih ljudi koji su naučili istoriju i okrenuli se budućnosti…Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
