Odokativne penzije

Penzioneri su naivno očekivali da će tim izmenama PIO sistem biti očišćen od kvazi zakonskih rešenja donošenih poslednjih godina, a koja su uvek bila na štetu penzionera, i da ćemo se vratiti na načela i sistem PIO utvrđen još 2003. godine, koji je u osnovi dobar i ne treba ga menjati već samo nadograđivati. Nažalost rasprava se vodila samo o ukidanju Zakona o smanjenju penzija i o usklađivanju penzija, dok su druga pitanja sistema PIO zanemarena.

Sve se završilo na formalnom ukidanju Zakona iz 2014. godine i penzije su vraćene na taj nivo, ali je ostavljena mogućnost da država u buduće određuje kada će, za koliko i kome povećavati ili umanjivati penzije. Znači taj Zakon nije ukinut u celosti, jer se ne vraća usklađivanje penzija sa troškovima života dva puta godišnje. Navodno to se čini u interesu penzionera, jer je država danas u mogućnosti da da penzionerima više iznad porasta troškova života. A kojoj brani da to čini? Ali zašto ukidati garantovani minimum sigurnosti da penzije ne smeju da padnu ispod porasta troškova života.

Dakle, neće nam biti više umanjivane penzije u odnosu na Rešenja iz novembra 2014. godine, ali sve iznad toga je u rukama države koja će odlučivati o povećanju, usklađivanju ili eventualnom smanjenju.

Ovakvim Rešenjem ostavljena je mogućnost da se i dalje primenjuju restriktivne mere prema tzv. „bogatim penzionerima“.

Kada je reč o povećanju penzija, povećanje treba da usledi, ali ne u odnosu na 2014. godinu nego u odnosu na penziju koju bi korisnik ostvario da sporni Zakon nije donet. Izgleda da se to namerno gubi iz vida, pa će penzioneri verovatno i na ovaj način biti zakinuti a država će pokazati svoju blagonaklonost penzionerima povećavajući penzije i za iznos koji bi im inače trebao pripasti da je zadržano usklađivanje dva puta godišnje.

Pitamo se u kojoj se to uređenoj zemlji penzije usklađuju bez unapred poznatih kriterija, odokativno. Zašto bi bio problem da penzije prate rast troškova života i zarada jer bi se tako sprečilo njihovo obezvređivanje. Suspendovanjem ove formule krši se princip odgovorne socijalne politike, koji smo nekada poštovali. Zašto se tako unosi dodatna nesigurnost među radnicima koji uplaćuju doprinose a ne znaju ni okvirno kako će se kretati njihove buduće penzije, pa pribegavaju uplati doprinosa na najniže zarade i tako nadalje osiromašuju Fond PIO. Pitamo se zašto Vlada nije ispoštovala Fiskalni savet prema kome inače ima blagonaklon odnos a koji se energično usprotivio ovom predlogu.

Kada se izgubi kompas i odstupi od Ustavom utvrđene kategorije da je penzija neotuđiva privatna svojina stečena radom i dužinom radnog staža – sve je moguće, pa i istrajavanje na podržavljenju sistema PIO što neminovno vodi njegovom urušavanju.

O vraćanju uzetog dela penzija tokom poslednje četiri godine odgovorni ne govore. A i zašto bi kada je Ustavni sud odlučujući o Inicijativi da se preispita ustavnost Zakona o smanjenju penzija odbacio tu inicijativu i konstatovao da se Zakonom „ne dira pravo na penziju“, pa se tako može zaključiti da nije neustavan. Nije isključeno da će redovni Sudovi pozivajući se na taj stav Ustavnog suda zahteve penzionera da im se sa kamatama vrati iznos četvorogodišnjeg umanjenja penzija odbacivati. (Vidi: Prof. dr Ratko Marković „Politika“, 18. septembar 2018. R.“Pogledi“).

Paralelno sa donošenjem Zakona o smanjenju penzija 2014. godine promenjen je sastav Upravnog odbora Fonda PIO, tako da danas od sedam članova UO četiri delegira Vlada i tako obezbeđuje većinu pri odlučivanju. Na taj način je preko 1,7 miliona penzionera lišeno mogućnosti da odlučuje makar posredno o ogromnoj imovini Fonda PIO, koja je stvarana izdvajanjem sredstava iz doprinosa za PIO (banje, RH centri i dr. objekti), kao i o svojim penzijama. Oko 2 miliona zaposlenih nema mogućnosti da utiču na sudbinu sredstava koje izdvajaju uplatom doprinosa za PIO. Tako je blizu četiri miliona građana lišeno mogućnosti da utiču na sudbinu dela svoje imovine, o čemu odgovorni ne govore, iako je uzurpacija demokratskih prava tolikom broju građana u savremenom svetu nepoznata. Čak se ni poslanici u Narodnoj Skupštini na ovo pitanje nisu osvrtali. Bilo bi dobro da se o ovom problemu u paketu raspravljalo sa ukidanjem Zakona o smanjenju penzija, jer su istovremeno doneseni.

Ukoliko bi država želela da stabilizuje sistem PIO i da ga učini održivim i samostalnijim, onda bi trebala da izmesti iz Fonda PIO obaveze koje mu je nametnula, kao što su: naknade za tuđu negu i pomoć, zdravstvenu zaštitu penzionera, naknade iz invalidskog osiguranja, finansiranjem penzija po posebnim propisima itd, i da preuzme njihovo finansiranje, jer je to obaveza države. Da bi se namirili ovi troškovi od ukupnih sredstava za penzije izdvaja se blizu 25%. Ukoliko bi se Fond PIO oslobodio tih obaveza dotacije iz budžeta bile bi svedene na minimum.

Da bi se obezbedila održivost sistema PIO i adekvatnost visine penzija treba prići kreiranju instrumentarija koji bi omogućio PIO fondu participaciju u dobiti Javnih preduzeća, Gradskom građevinskom zemljištu, delu prihoda koji se ostvaruju korišćenjem prirodnih resursa i sl. Osnovu za takav pristup imamo u činjenici da je ogroman broj objekata izgrađen sredstvima penzionog osiguranja a koje danas koriste svi građani. Takva rešenja nam je svojevremeno predlagala i Svetska banka. Na taj način bi se Fond PIO mogao bitno osamostaliti i postao bi skoro nezavisan od volje države.

Očekivali smo da će se po ovim sistemskim pitanjima raspravljati i odlučivati istovremeno sa ukidanjem Zakona o smanjenju penzija, ali izgleda da nema političke volje za bitnim promenama i unapređenja sistema PIO, pa se ova pitanja ne otvaraju. Nastavlja se sa podržavljenjem a samim tim urušavanjem penzijskog sistema a njegov Fond postepeno postaje neka vrsta socijalnog Fonda a penzioneri socijalna kategorija o kojoj brine država prema svojim mogućnostima.

Autor je predsednik Programskog saveta Udruženja sindikata penzionera Srbije