Oj, badnjače, badnjače

Iznenada uočavam na gvozdenom braniku mladog stabla na ivičnjaku okačen badnjak. Iznenađen, pogledam levo, opet okačen badnjak. Sve do semafora, na svakom braniku stabla, stoji badnjak.

Počeh da razmišljam prisećajući se svog nedavnog teksta, napisanog na Badnji dan i upućenog nekim medijima, sa temom: „Ukinuti paljenje badnjaka pri hramovima“. U tom tekstu sam se zalagao da se vrati i sačuva od zaborava srpski tradicionalni običaj paljenja badnjaka u svojim kućama, u porodici, pa makar i simbolično u nekom plehu, vangli (ako u kući nema peći), sa slamom ispod stola i po celoj kući itd., a ne pored hramova, kako se sada uvodi ta novotarija.

Evo sada posledica ove anomalije. LJudi kupe badnjak i ne znaju šta će s njim. Niko da ih poduči, savetuje, da se potrude da očuvaju tradiciju, da je prenesu deci i unucima, slobodno, niko ih ne kontroliše, ne sprečava da to učine. Niko im ne predočava šta je suština srpskih (samo srpskih) običaja. Ti jadni badnjaci, umesto da se unesu u kuću, poprskani kukuruzom, zapale i budu džarani, da bi deci davali vesele varnice, varnice zdravlja, petica, uspeha… dočekaće uskoro da budu pokupljeni sa ulica i odvedeni na neko đubrište.

Prođite ovom ulicom i pogledajte žalosnu sliku, koja može nekog dovesti u zabludu da pomisli da nije ovo neka nova sekta, neka zlonamera nekih građana, da pored crkve prirede ovakve scene? Prolaze tom ulicom svakodnevno sveštenici obližnje crkve, vernici, niko to ne vidi. I ja sam jedan od njih, ali eto, ja videh.

I šta da radim?

Makar da napišem ovih nekoliko redova.

Autor je akademski slikar i pisac