Omaž velikom Vladimiru Macuri 1Foto: Pixabay/Sakurayim

U Beogradu je umro od kovida 19 arhitekta Vladimir Macura, perjanica naše generacije G61, jedan od 378 studenata upisanih na Ahitektonski fakultet, davne 1961, rasutih po čitavom svetu, od Australije do Amerike, od Švedske do Južnoafričke Republike.

Nežni otac jedne Sunčice i jednog Ognjena, dobri deka Save i Luke, urbanistički lav koji se svim srcem i životom borio ubeđen da su pet vrednosti – JEDNAKOST, SOLIDARNOST, ODRŽIVOST, DOSTUPNOST I ADEKVATNOST ono što gradove, ali i društvo u celini, vodi napred, a da je arhitekta-urbanista samo profesionalni servis zajednice i ništa više, niti manje od toga.

A Vladimir je zaista i bio jedan od vodećih urbanista Srbije koji se uspešno ogledao u urbanističkom istraživanju, planiranju i projektovanju, u prenošenju znanja drugima iz urbanizma, i pejsažne arhitekture, u istraživanju i rešavanju urbanističkih tema siromašnih, posebno Roma, u istraživanju i planiranju životne sredine, u interpersonalnoj komunikaciji i timskom radu i to kao rukovodilac, ali i kao član tima.

Posle diplomiranja 1966, počeo je svoju bogatu karijeru kao urbanista-pripravnik u Urbanističkom zavodu Beograda, da bi već 1970. postao istraživač-urbanista u Jugoslovenskom institutu za urbanizam i stanovanje (JUGINUS), a 1975, jedan od osnivača Centra za planiranje urbanog razvoja u „Beogradprojektu“, poznatog pod nazivom CEP u kome je bio i prvi direktor. U tom vrsnom timu, u kome su radili ljudi svih mogućih profila (ekonomisti, geografi, sociolozi, saobraćajci) i koji je radio urbanističke planove mnogih gradova širom ondašnje velike Jugoslavije, Vladimir je dao nemerljiv doprinos punih 13 godina.

A 1988. je postao šef katedre za planiranje i projektovanje u pejzažnoj arhitekturi na Šumarskom fakultetu, potom i vanredni, pa redovni profesor ovog fakulteta, zatim redovni profesor na Građevinskom fakultetu – odsek za planiranje, a od 2000. do 2004. direktor Urbanističkog zavoda grada Beograda.

Vladimir Macura je magistrirao 1973. na temu MODELI DRUŠTVENE RAZMENE I GRADSKI CENTAR, a doktorirao (mentor arh. Bogdan Bogdanović) 1980. na temu RAZVOJ ČARŠIJA I GRADSKIH CENTARA U SRBIJI 19. i PRVE POLOVINE 20. VEKA.

Pošto je Vladimir sa svojim timom završio Urbanistički plan Beograda za period do 2021. godine, usvojen 2003, bili su jasno vidljivi pravci razvoja naše prestonice. U jednom dugačkom intervjuu datom časopisu „Arhitektura i urbanizam“ 2013, on je izneo sve najvažnjie principe na kojima počiva ovaj plan. Upozorio je da tzv. novi društveni sistem, promovisan početkom devedesetih, prerasta u „divlji kapitalizam“, a da je ubrzana privatizacija, koja se nekada zvala „prvobitna akumulacija kapitala“, zapravo bezočna pljačka društvene imovine. KONTINUITET u urbanizmu, koji su od nas studenata tražili i naši najbolji profesori, za Vladimira je bio osnova planiranja, po kome GP treba da podržava procese, a ne mrtve slike u budućnosti. Nema radikalno novih ideja u urbanizmu. Postoje samo nova rešenja za stare dobre zamisli. Sve se radi obazrivo, korak po korak. Samo se dodaje novo blago starim zalihama. Posebno obazriv treba biti sa izgradnjom uz reke. Od 52 grada na Dunavu, od kojih 14 ima više od 100.000 stanovnika, Beograd ima jedinstveno ušće, Genius Loci, božiji dar, koji mora ostati javni prostor, ni po koju cenu privatizovan.

Vladimir Macura je to zvao kristalizacijom waterfronta. U čuvenom eksperimentu, organizovanom u jednoj velikoj sali, sakupio je svojevremeno sedam timova od različitih ljudi, stručnjaka, ljubitelja prirode, običnih građana, koji su nekoliko dana radili na predlozima baš vezanim za obale beogradskih reka. Svi su došli do sličnog zaključka: da obale čeznu za uređenjem, ali su očuvane, možda baš zato što su postojali mali privremeni objekti. Da se mora pažljivo intervenisati, rekonstruisati, adaptirati, regenerisati, čuvati tradicija. Veliko ratno ostrvo mora ostati netaknuto, jer je ogromno stanište ptica.

Primerom izgradnje naselja „Pod Dubravicom“ u Budvi Vladimir je snimajući svaku maslinu na kardinalnim pravcima , uspeo da izgradi naselje, ali i sačuva 80 odsto stabala. Za romska naselja, stanovanje, urbanizam, posebno na rubu Zemuna i Orlovsko naselje u Mirijevu, učinio je prekretnicu razvoja, pa je 1988. i postao član odbora za proučavanje života i običaja Roma (Odeljenje društvenih nauka SANU).

Počivaj u miru, Veliki Vladimire, osvetlao si obraz svojoj generaciji G61, koja će ove godine, ako Bog da, proslaviti 60 godina od upisa na Arhitektonski fakultet.

Autor je arhitekta

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.