Opozicija da zaigra na kartu istine o Kosovu

Kako je moguće da pri razmatranju bilo kakvog stava o Kosovu – o državnosti Kosova, o pravu države Srbije na teritoriju Kosova, o odnosu prema ljudima na Kosovu, živim i mrtvim – u potpunosti izostaju pitanja koja se tiču etike, odgovornosti, prava i pravde?

Kako je moguće da tokom tih dvadeset sati skupštinskog zasedanja, makar i zarad najosnovnijih potreba davanja dijagnoze datog stanja, bude potpuno zanemarena činjenica da su u samoj okolini Beograda i nekolicini drugih lokacija po Srbiji u masovnim grobnicama zakopani leševi više od dve hiljade albanskih civila?

Kako je moguće u Domu Narodne skupštine ignorisati nekoliko kilometara udaljene batajničke grobnice u kojima su nađene školske sveske i torbe ubijene albanske dece?

Zašto se i sa kakvim opravdanjem pri razmatranju statusa Kosova ignoriše činjenica da je plan države Srbije bio uništenje i progon albanskog življa, u sklopu kojeg je pobijeno oko deset hiljada ljudi, i da je taj plan sprovođen od strane režima čiji tadašnji ministri i portparoli danas vladaju Srbijom i sede pred opozicijom u toj istoj sali? Zašto odgovornost tih individua nije ključni argument opozicije protiv ovog režima umesto što je (uglavnom) sporedna i jedva spomenuta tema?

Zašto se ignoriše, uostalom, i činjenica da je albanska odmazda prema kosovskim Srbima i sudbina ubijenih, nestalih i prognanih Srba pre svega rezultat katastrofalne politike Beograda, stravičnog državnog nasilja i na kraju vojnog poraza SPS-radikalske Srbije?

Da li neko postavlja, makar intimno (mislim na razumne i razborite, ne na buljuk režimskih prostačina i poltrona) bilo kakva pitanja koja problematizuju u moralnom pogledu pravo države Srbije na državnost na teritoriji Kosova?

Ako postavlja, s kojim pravom i s kakvim političkim računom, u ulozi narodnog poslanika to zadržava za sebe i svoju intimu, budući da su to činjenice neodvojive od stvarnosti, čijim se zabašurivanjem građani Srbije tretiraju kao moralni idioti, a rešenje odnosa Kosova i Srbije prepušta stihijskom sledu nasumičnih događaja?

I konačno, zašto je nepriznavanje državnosti Kosova, napori da Kosovo ne bude primljeno u Ujedinjene nacije i u druga međunarodna tela, jedino oko čega postoji, kako se čini neporecivi konsenzus vlasti i opozicije, i kakva je konkretno kratkoročna i dugoročna korist države Srbije i kosovskih Srba od takve politike koja se do sada pokazala u potpunosti pogubnom?

Reklo bi se da se srpsko društvo, pa i onaj deo društva čiji predstavnici sede u opozicionim klupama, uplelo u opasnu zamku uverenja da su ovde navedena pitanja riskantna i suštinski nepotrebna razglabanja, da to više nikoga na zanima, da je to stvar prošlosti, te samim tim da je reč o pitanjima kojima se samo gube glasovi, a zapravo je ćutanje o njima opasan doprinos neodgovornom i beslovesnom društvu lišenom stida i osećanja odgovornosti, potencijalno suicidalnom i opijenom ulogom večite žrtve, za čije je i probleme i zločine uvek odgovoran neko drugi.

Ne, nije ovo, kao što će razni da patetično zakukaju, nikakva kolektivna kriminalizacija srpskog naroda. Nisu građani Srbije kolektivno odgovorni za zločine počinjene u njihovo ime.

Građani Srbije su kolektivno odgovorni samo za to što oni koji su u njihovo ime činili zločine, danas vladaju Srbijom.

Opozicija, koja je u skupštini nastupila sa mnogim sjajnim argumentima, morala bi da nađe način da preuzme odgovornost, izađe iz zatvorenog kruga intimnih uverenja, i zaigra na kartu istine.

Autor je pisac, dobitnik NIN-ove nagrade

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.