Ostali smo sami u borbi za demokratiju

Oni naivniji ostali su razočarani. Za realistične posmatrače ipak nije iznenađenje podrška koju evropske institucije pružaju beogradskom diktatoru. Ono što možda iznenađuje jeste odlučnost i upornost da se Vučić podrži.

Razlozi ove podrške nisu do kraja osvešćeni u srpskoj javnosti. Do pre par nedelja unazad bilo je nade da će Evropa da promeni stav prema srpskom režimu. Postojala su očekivanja da će na Srbiju biti primenjen makedonski ili crnogorski scenario, i da će evropskim posredovanjem biti stvoreni preduslovi za moguću smenu vlasti na izborima. To se nije desilo i potrebno je da se shvati – zašto.

Evropa ima ozbiljan problem sa Srbijom. Uzrok tog problema je Kosovo. Evropa se povela za američkom politikom prema Srbiji koja je podrazumevala amputaciju Kosova. Ta politika nije dovela do željene konsekvence. Secesija Kosova ostala je nedovršena. Jedino rešenje za zapad da ne preuzme odgovornost za sopstvenu pogrešnu politiku jeste da se na kosovsko pitanje stavi tačka, i to tako što će Srbija da prizna nezavisnost svoje otcepljene pokrajine.

Očekivanja zapada da će prozapadne snage u Srbiji preuzeti i zapadni stav prema kosovskom pitanju pokazala su se pogrešnim. Zapad je onda zaigrao na kartu autentičnih srpskih nacionalista. Izgledalo je da će sa njima biti moguć dogovor kojim bi vladi u Beogradu bile ostavljene odrešene ruke da Srbijom upravlja kako hoće, a da zauzvrat prizna Kosovo.

Bilo je onih koji su očekivali da će Angela Merkel prilikom svoje završne posete Beogradu da uskrati podršku Vučiću, kao što je tačno deset godina ranije, prilikom svoje prve posete, uskratila Tadiću. To se nije dogodilo. Umesto toga, nemačka kancelarka rekla je da Vučić drži obećanja. Obećanje da će priznati Kosovo Vučić nije ispunio, dakle, ne zato što nije hteo, nego zato što nije mogao. A ako nije mogao on, sa svom nezapamćenom koncentracijom vlasti i moći, onda neće moći niko.

Ako je to tako, ako ni Vučić Evropi ne može da priušti željeni ishod, zbog čega onda Evropa ipak podržava njega, a ne proevropsku demokratsku opoziciju? Zato što je Vučić antievropljanin kome Evropa ne duguje ništa. Ako bi, međutim, na vlast došle izvorno proevropske snage, i kada bi one postavile pitanje ispravnosti evropske politike prema Kosovu, to bi neminovno otvorilo pitanje revizije te politike. A to Evropa po svaku cenu želi da izbegne. Čak i po cenu smrti demokratije u Srbiji.

Iz tumačenja događaja od ovog septembra proizlazi formula za delovanje opozicije u poslednjoj fazi borbe protiv diktature. Opozicija se iscrpljuje u internoj debati o formatu svog nastupa. Da li ići sa jednom listom na izbore, u više programskih kolona, ili da svaka stranka nastupa zasebno sa svojim programskim specifičnostima koje u svetlu razularene diktature deluju beznačajno.

Pre svega dogodiće se da one opozicione grupacije koje imaju isto razumevanje onoga što se dogodilo ovog septembra formiraju jedno borbeno jezgro, savez, koaliciju ili front, koje će biti glavna snaga za smenu Vučićevog režima u danima koji dolaze. S jedne strane od ove borbe otpadaju oni koji čekaju da Srbija prizna Kosovo pa da se idilični odnosi sa Evropom ponovo uspostave.

S druge strane ostaju salonski nacionalisti koji čekaju Rusiju i Kinu da izostanak evropske podrške učine irelevantnim. I jedni i drugi dobijaće i dalje prostor na nacionalnim frekvencijama da svojom uzdržanošću održavaju Vučića u sedlu.

Drugi zaključak je da autokratski režim ne može da bude smenjen na izborima. Budući da neće biti evropskog posredovanja da se izborni uslovi učine prihvatljivim, za opoziciju je besmisleno da svoju šansu traži na unapred izgubljenim izborima. Bez nade u mogućnost promene na izborima sledećeg proleća i bez nade u evropsko posredovanje, opoziciji preostaje samo da borbu povede sama, odmah, oslanjajući se na vitalne snage srpsskog društva.

Opozicija treba da organizuje jedno rukovodeće telo, koje će pozvati građane na protest. Cilj protesta biće da se izvrši odlučujući pritisak na državne organe – na sudove, tužilaštva, policiju, na javne medijske servise – da počnu da rade svoj posao. Nevoljno sprovođenje zakona od strane državnih organa, pod pritiskom pobunjenih građana, učiniće položaj nosilaca izvršne vlasti neodrživim. Između države koja sprovodi zakon i režima ogrezlog u organizovani kriminal nema suživota. Jedna od dve strane moraće, pre ili kasnije, da kapitulira.

Autor je analitičar