Foto: FreeImages / Cierpki

Ona kap koja je prelila čašu, onaj konkretni razlog da čovek kaže „dosta!“ i pridruži se protestu, sigurno je različit za svakog od nas, ali svi imaju zajednički imenitelj – ovako više ne može. Građani u protestu zahtevaju da žive u normalnom, demokratskom društvu, u kome temelj čini istina, a ne laž, u kome nas rukovode poštenje, odgovornost i solidarnost, a ne besramnost, grabljivost i bahatost. Očekujemo da živimo u normalnoj državi u kojoj zakon važi za sve bez razlike, u kojoj nasilje nije prihvaćeno kao „normalan“ način ophođenja, u kojoj mediji služe da nas informišu i da u njima čujemo i iznosimo različita mišljenja, a ne za bezočnu propagandu i proizvodnju laži. Tražimo državu u kojoj institucije rade u korist građana a ne interesnih kartelskih grupa, u kojoj možemo da radimo svoj posao časno i od svog rada da živimo dostojanstveno.

Ja lično u protestu sam iz još jednog, takođe jednostavnog razloga, a to je lična odgovornost. Kao što zahtevamo od političara (sadašnjih ali i budućih), od onih čiji je posao da zastupaju naše interese, naše vrednosti i naše ideje, da upravo to i rade, i da za to građanima polažu račun, verujem da isto to svako od nas mora da zahteva i od sebe kao pojedinca. Društvo će nam biti onakvo kakvi smo mi u njemu. Institucije ćemo izgraditi onakve kako se mi u njima budemo ponašali. Zato svako mora da preuzme svoj deo odgovornosti za stanje kakvo imamo. Da smo bili bolji, bilo bi nam bolje. Ako pokažemo da možemo da budemo bolji – biće nam bolje.

Zato jeste posebno važno što se protestu pridružuju zajednice koje jesu u temeljnim institucijama društva, kao što su kultura, obrazovanje i nauka. Jer, dok pravosuđe, zdravstvo, ili lokalne samouprave, treba da budu institucije koje omogućuju da društvo uspešno funkcioniše, da građani dobro žive, i da prava i slobode svakog građanina budu zaštićena, obrazovanje, kultura i mediji su oni stubovi društva u kojima definišemo temeljne vrednosti i sliku o tome kakvo društvo želimo da gradimo. Zato je i odgovornost pripadnika takvih zajednica prema društvu možda i najveća. I zato sam ponosna na činjenicu da je veliki deo univerzitetske zajednice, kojoj pripadam, položio ovaj ispit i pokazao da razume svoju društvenu odgovornost. Baš kao i umetnici i zajednice iz kulture, koji zaslužuju gromoglasan aplauz. Oslobađanje zarobljenih institucija – kao što su mediji, tužilaštva, policija, lokalne samouprave – neće ići ni brzo ni lako, ali svakako jeste započelo. Da citiram koleginicu sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, profesorku Dubravku Stojanović: „Zbog protesta i podrške protestima već smo postali malo bolje društvo.“ Građani u protestu i svi pripadnici različitih zajednica koji su se javno, imenom i prezimenom, pridružili protestu, već su preuzeli odgovornost za sopstvenu budućnost. I uverena sam da je to nezaustavljiv proces. Koliko će trajati zavisi, između ostalog, i od nas samih.

Posebno je značajno to što su glas digli građani iz čitave Srbije. Ja nisam sigurna da li su građani Beograda, pa i Niša i Novog Sada, u punoj meri svesni koliko je život u lokalnim zajednicama razoren proteklih godina, do koje mere su centralizacija, korupcija, i neodgovornost opustošile unutrašnjost Srbije. Činjenica da su građani digli glas u Kuršumliji, Majdanpeku, Kosovskoj Mitrovici, Brusu ili Kuli (neka mi oproste svi ostali što ih nisam spomenula), znak je da su promene već započele, i zaslužuje najdublje poštovanje celog društva. Potpuno sam uverena da ogromna većina građana Srbije nije izabrala da se valja u ovom blatu, da im se na najbrutalniji način razara i ruši kuća koju su generacije s mukom gradile. I čitava Srbija danas to pokazuje, u preko pedeset gradova.

Građani su jasno rekli šta očekuju kao ishod ovih protesta – korenitu promenu političkog sistema. Autokratsko povlačenje uzica iz jednog centra moći i poslušno saginjanje glave doveli su nas do ruba propasti. Kroz ove proteste, građani iskazuju spremnost da grade građansko društvo, u kome građani imaju kontrolu nad vršiocima vlasti, a oni snose odgovornost za svoje postupke. Želimo društvo u kome su različiti pogledi na svet legitimni predmet argumentovane i civilizovane debate, razgovora u kome jedni druge slušamo, čujemo, i uvažavamo, a ne bedemi podela i bespoštedne borbe klanova za komad plena. Ostaje da to dobro čuju i razumeju oni koji su izabrali da se bave politikom, i koji konkurišu za upravljačke pozicije u našem društvu u periodu koji sledi. Političke partije postoje da bi artikulisale volju građana, a ne obrnuto. Ni lični ni partijski interes nikada više ne smeju da budu važniji od odgovornosti svim građanima, i od dobrobiti zemlje u kojoj svi živimo.

Povezani tekstovi