Ovo nije trenutak za fusnote, ni za ograđivanje: Ili ćemo svi zajedno, ili nas neće biti

U poslednjih nekoliko meseci, Srbija se pretvorila u teren za društvenu utakmicu u kojoj je najvažnije ko će se pre ograditi od koga.

Studenti su izašli na ulice i rekli dosta. Dosta korupcije, dosta laži, dosta sile. Njihove zahteve podržali su mnogi, ali uz fusnotu.

„Podržavamo, ali se ograđujemo od njihovih metoda.“ „Ovo jeste važno, ali da znate nismo mi s njima.“ „Oni su možda u pravu, ali mi znamo bolje.“ I tako redom. Kao da je važno čija je istina, ako je istina.

Političke stranke, javne ličnosti, nevladine organizacije, mediji, sindikati – skoro svi su se pretvorili u vešte majstore distanciranja. Kao da se unapred pišu biografije za dan kada se bude delio plen i niko ne želi da ima „pogrešan“ snimak iz prošlosti.

Problem je što, ako se svi dovoljno dugo ograđuju, ono što ostane u sredini jeste rupa. A u toj rupi danas sedi šestoro aktivista u pritvoru. Bez optužnice, bez zakona, bez prava.

Jer dok mi merimo dlake u jajetu, režim meri krvna zrnca i zna tačno koga treba udariti da bi se drugi povukli. Oni nisu zbunjeni. Njima je jasno šta im smeta, a to je svaka slobodna reč. Tvit, pesma, parola, transparent.

Zato hapse zbog mimova. Zato biju studente na ulici. Zato prete svakome ko stane pred kameru. I zato im je drago što mi ovde pišemo sa tri zvezdice uz svaku rečenicu da ne bi neko pomislio da smo na pogrešnoj strani istorije.

Ali ovo nije trenutak za fusnote. Nije ni za ogradu, ni za zadršku, ni za „da, ali.“ Ovo je trenutak za jednu rečenicu: ili ćemo svi zajedno, ili nas neće biti.

Zvuči dramatično? I treba. Jer mi nismo u predizbornoj kampanji, ovo nije panel na kojem se nadmećemo ko je finiji. Ovo je borba za to da li će Srbija imati pravosuđe, medije, izbore. Da li će neko moći da pita „gde su pare“, a da mu ne dođu na vrata. Da li će naši studenti koji su studirali prava morati da pakuju kofere, jer u Srbiji nema institucija koje nisu ograđene bodljikavom žicom partijske lojalnosti.

Ako sad ne stanemo zajedno, nećemo se ni posle sećati jedni drugih. Ostaćemo pojedinačne borbe, dobri komentari, sjajni analitičari i pokisli transparenti. A sistem će nas gledati i smejati se. Jer sistem se ne menja ograđivanjem. Sistem se menja dogovorom. Jednim, velikim, teškim, ali neophodnim krovnim dogovorom.

Dogovorom da poštujemo zakone. Da hoćemo nezavisne institucije. Da niko ne sme da završi u zatvoru zbog javnog govora. Da novinari nisu izdajnici. Da policija ne sme da tuče. Da više nikada niko ne kaže „to je politika, šta da se radi“. Jer ovo jeste politika i to ona prava – politika pristojnosti, odgovornosti i solidarnosti.

Zato, ogradite se od ograđivanja. Recite jasno: borim se za pravdu, pa s kim god to bilo. Neka bude i sa studentima koji nisu „moj stil“. Neka bude i sa partijama koje mi nisu simpatične. Neka bude i sa javnim ličnostima koje su nekad rekle glupost. Jer borba za sistem se ne vodi zbog toga ko je idealan. Vodi se zbog toga što je sistem truo.

U budućnosti će biti vremena za debate. Da raspravimo šta ko misli o Jugoslaviji, NVO sektoru, o tome ko je koga retvitovao. Biće vremena da se „pobijemo“ oko identiteta, metodologije, strategije. Ali prvo moramo da stignemo do te budućnosti.

A do nje se ne ide kroz ograde, nego kroz mostove. I to one napravljene od ruku koje se ne puštaju kad postane neprijatno.

Zato danas, kad vam sledeći put proradi impuls da se ogradite – stanite. Pogledajte gde smo. Pogledajte kako se sistem ponaša prema onima koji ga izazovu. Pa recite sebi: da li je važnije da se ja ogradim, ili da zaštitim pravo da svi živimo u zemlji u kojoj se ne plašiš sopstvenog tvita?

Možda će vas neko pogrešno razumeti. Možda će vas neko kritikovati. Možda ćete biti na slici sa nekim s kim se ne slažete. Ali možda, ako svi budemo zajedno, promenimo nešto.

I to će biti jedina ograda koju vredi podići. Ograda između prošlosti i budućnosti. Između sistema sile i države zakona. Sve ostale treba da bacimo. Jer vreme za ograđivanje je prošlo. Sada je vreme za odlučnost.

Svi su dobrodošli. I svi su potrebni.

Autor je aktivista i producent

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.