Paradajz, paprike i opera sa titlom

Nedavno sam na svom fejsbuk profilu objavila fotografiju žutih „šilja“ paprika iz samoposluge sa istaknutom cenom od 549 dinara po kilogramu. Moji prijatelji iz inostranstva reagovali su sa svojim informacijama i pratećim slikama, te je ispalo da je tog dana u Parizu kilogram istog povrća stajao 2,9 evra, u Torontu otprilike kao i kod nas, dok su u Grčkoj, konkretno, u Agija Trijadi, koštale jedan evro po kilogramu, koliko i paradajz.

A ovog teksta možda ne bi ni bilo da u danu kad pišem ove redove nisam prošla pored mini pijace ispred jednog novobeogradskog marketa i na tezgi ugledala trešnje po ceni od 900 dinara. Čudo se nije poslužio onim psihološkim trikom, pomislih, pa stavio 899 dinara. Čovek koji je tuda prolazio vodeći za ruku malu devojčicu, dobaci usput: Prijatelju, je l’ ih prodaješ i na komad?

I tokom mog kraćeg boravka, sredinom maja, na Severu Evrope, u Oslu, pogled mi se tu i tamo zaustavljao na cenama povrća izloženog ispred radnji. Kad sam se već uvalila u ono istraživanje evropskog tržišta povrća, da ga odradim kako valja, rekoh sebi, i isporučim svojim prijateljima na fejsu nove podatke.

U istočnom delu grada gde uglavnom žive doseljenici, kilogram paradajza prodavao se po ceni od 19,9 kruna, što iznosi 200 dinara, a na zapadu grada oko 500 dinara, dok su paprike koštale nešto više. A reč je o jednoj od najskupljih država na svetu. Dakle, po nečemu se ipak možemo uporediti s Norveškom. Po skupoći.

Ali, nije ovo samo priča o paradajzu i paprikama. Ovo je priča i o osmesima, o razlikama, i još ponečem. Primetila sam da se Norvežani smeše jedni drugima, kao i turistima. Mi se odavno ne osmehujemo na ulicama, u onim situacijama kada ti se pogled slučajno ukrsti sa nečijim. Ne znam da li smo se ikada i smešili u takvim prilikama. Ne računam skupove i proteste protiv režima, koji postaju deo naše svakodnevice, gde si okružen istomišljenicima, pa te obuzima prava milina od koje ne samo da se smeškaš svima s kojima razmeniš pogled, nego ti dođe i da ih izljubiš.

Da li treba zaključiti da se kod napaćenog naroda sa Balkana ovakav običaj nije ni mogao primiti? A kad malo razmisliš, osmeh je u tim situacijama sasvim prirodan i duboko ljudski. Zato što svi mi, bez obzira na naciju i boju kože, delimo isti prostor, odnosno, istu planetu, i isto ograničeno vreme.

Druga je stvar što se neki, obično baš oni koji upravljaju našim životima ili to pokušavaju, ponašaju ne samo kao da će uvek biti na vlasti, nego kao da će i živeti večito. Osim psihičke stabilnosti, budućim nosiocima vlasti, čini mi se, trebalo bi proveriti i nivo svesti o prolaznosti.

Prvi osmeh te vrste uputiće mi žena koja je izlazila iz zgrade Nobelovog centra za mir, smeštene na samoj obali fjorda, odakle kreću brodovi koji su deo njihovog javnog prevoza. Naš susret očima odigrao se u času kad sam se spremala da slikam to zdanje, s namerom da fotografiju okačim na društvene mreže, uz želju da naši studenti prođu kroz ta vrata.

Osim što se osmehuju, Norvežani su ponosni na svoju državu, što je posebno vidljivo svakog 17. maja, na dan njihovog nacionalnog praznika, kada oblače svečanu odeću, neretko i narodnu nošnju za koju izdvoje po nekoliko hiljada evra. Poštuju i svaki zakon i propis. Valjda to tako i biva.

Ako država poštuje sopstvene zakone, onda to čine i građani. Znala sam, na primer, da je konzumiranje alkohola na otvorenom zabranjeno, te me je zbunio prizor grupe mladih Norvežana, u jednom parku, s limenkama piva u rukama. Saznaću kasnije da ukoliko bi se pojavila komunalna policija, ne bi odmah bili kažnjeni, već samo opomenuti. Ipak, velika većina građana ovog pravila se pridržava, očigledno ne zato što se boje sankcija, već iz potrebe da propise poštuju.

Od cena u prodavnicama i restoranima (kafa je, na primer, duplo skuplja, ali je njihova prosečna plata pet puta veća), preko raspoloženja na ulicama tog lepog, uređenog grada, odnosa prema prirodi kao prema božanstvu, do kvaliteta javnog prevoza – teško je odupreti se poređenjima sa sredinom iz koje dolaziš, koliko god se to činilo nepravednim. Neko će reći da je prema njima istorija bila mnogo naklonjenija. A imaju i naftu.

Nametnuće mi se još jedno poređenje. Dogodiće se da operu „Toska“ odgledam u Oslu, a zatim u Beogradu, u razmaku od svega desetak dana. Zapravo je teško uporediti predstave zbog potpuno različitog pristupa. Kod nas je reč o klasičnom izvođenju, bez odstupanja od poznate priče, smeštene u Rim, u sam početak 19. veka, dok je verzija iz Osla donekle osavremenjena. Naša Toska pojavljuje se u raskošnoj haljini epohe, dok je norveška Toska u prvom činu – u farmerkama.

Možda s porukom da je priča iz Rima uvek moguća, da su njeni motivi večiti: pobune naroda, politički zatvorenici, zloupotreba moći, ljubav, mržnja. A pre Toske u džinsu, na samom početku, na scenu će izaći muškarac s transparentom „Your silence will not protect you“ („Vaše ćutanje vas neće zaštititi“).

Uzgred se pitam, tada, u mraku prepune sale koja prima preko 1.300 ljudi, koliko nas je koštalo naše dugogodišnje, decenijsko ćutanje. Između ostalog, da nismo ćutali, možda bismo, kada je reč o prestonici, i dalje imali Stari savski most i Hotel Jugoslaviju, i već uveliko sagrađenu zgradu nacionalne opere i baleta, umesto kula na vodi i šatora u Pionirskom parku.

U predstavama sam podjednako uživala, ali mi jedan beogradski „detalj“ neće dati mira. U redu ispred mog, pre nego što su se svetla pogasila, čula sam dvoje mladih kako razgovaraju na francuskom jeziku.

Na pauzama između činova čuo se i engleski. Dakle, bilo je stranaca, ali ne i titla na engleskom jeziku – samo na srpskom. U Oslu prevod teče na malom monitoru na sedištu ispred tvog na kome se nalazi i dugme koje za engleski prevod treba pritisnuti dva puta.

Pitala sam hostesu u Narodnom pozorištu zašto je to tako i zar je teško obezbediti prevod i na engleski jezik, dodavši da mi je jasno da ona na to ne utiče, ali zar nije šteta, rekoh, imali biste mnogo više gostiju iz ambasada, i uopšte stranaca. Njen odgovor dodatno me je porazio. Očekivala sam da će se barem složiti sa mnom da to nije u redu.

Samo je slegnula ramenima, uz osmeh – eto, i mi se osmehujemo – rekavši da ljudi iz ambasada ionako dolaze. Poznata im je valjda ova opera, pa im ne smeta, reče, smešeći se i dalje. Ostade mi u ušima njeno „valjda“, kao izraz malodušnosti, koja nas je takođe uvek skupo koštala.

Ova „sitnica“, nažalost, razotkriva manjak poštovanja ne samo prema gostima koji su kupili kartu a ne govore našim jezikom, nego i prema samim izvođačima koji daju sve od sebe da publiku oduševe, jednako kao što to čine i oni na sceni u Oslu.

Nekada sasvim malo nedostaje da budemo deo sveta.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.