Paradoksi studentskog organizovanja

Sećam se da na javnim raspravama o Zakonu o studentskom organizovanju u proleće 2019. i u proleće 2021. godine na Univerzitetu u Beogradu, pa ni na KONUS-u, nije bilo prevelikog entuzijazma da se konstruktivno i kritički odnosi prema predloženim rešenjima, rekao bih iz, tada, oportunističkih razloga, iako je postojao znatan broj pojedinačnih primedaba na Zakonska rešenja koje su bile istaknute od strane nekolicine dekana.

Zakon predviđa da u stručnim organima visokoškolske ustanove i njihovim telima studenti, mada nestručni, čine 20% članova, što je u velikoj disproporciji sa legitimitetom studentskog parlamenta koji se najčešće stiče učešćem na izborima znatno manjeg broja od 10% studentske populacije na fakultetima. (Poznat mi je i slučaj izbora studenta u parlament sa oko 0,2% podrške!)

Po prvi put, nakon četiri decenije, studenti neposredno učestvuju na nastavno-naučnim većima i senatima i u utvrđivanju kandidata za izbor dekana, odnosno rektora, iako takvu ulogu već imaju u savetima, pri izboru istih. Takvo rešenje se već pokazalo kao loše u regionu i pravo je čudo kako smo, nakon tih loših iskustava, to uvrstili u naše zakonodavstvo.

Ali to nije jedini problem.

Pojedinačno kandidovanje studenata za članstvo u parlamentu je praktično nemoguće, a studentska zajednica je zapravo primer dobrih okolnosti na kojima bi trebalo afirmisati učešće pojedinca, pod imenom i prezimenom.

Pojedinac bi, po sadašnjim rešenjima, mogao da se kandiduje samo preko neformalne grupe studenata koja ima pismenu podršku najmanje 10% ukupnog broja studenata fakulteta, što je, kako rekosmo, znatno više od broja studenata koji najčešće uopšte učestvuju na izborima za studentski parlament.

‘Godina studija’, pojam nepoznat u zakonodavstvu o visokom obrazovanju već dve decenije, pojavljuje se kao suštinska odrednica Registra studentskih organizacija, i služi kao zgodan povod za odbijanje kandidatura.

Drugostepeni organ odlučivanja, po svim spornim pitanjima je izmešten sa fakulteta i univerziteta, u Ministarstvo prosvete, koje ima mogućnost da neposredno, kroz finansiranje, upravlja studentskim predstavnicima u stručnim i upravljačkim strukturama fakulteta i univerziteta ‘nevidljivo’ uvećavajući svoj uticaj nauštrb akademske autonomije. Interesantno je i tumačenje partijskih jastrebova, članova saveta pojedinih fakulteta da bi, ipak, o takvim spornim stvarima trebalo da odlučuju saveti fakulteta, valjda u cilju sakupljanja partijskih poena.

Zakon o studentskom organizovanju je kratak, nedorečen, sa svega dvadesetak članova, i glavne stvari prepušta opštim aktima studentskih parlamenata, koji su štancovani po istom modelu, i koji tek uspostavljaju nepremostivu barijeru učešću novih pojedinaca ili organizacija u studentskom organizovanju. Ekskluzivan je, umesto da bude inkluzivan i otvoren za veći legitimitet studentskih predstavnika. Daje prednost organizaciji, a zanemaruje pojedinca. Zasniva se duboko pogrešno na analogijama sa političkim organizovanjem i političkim delovanjem i izborima.

Na primer, česta formulacija u pravilnicima i statutima jeste da izbornu komisiju na fakultetu čine jedan predstavnik iz reda nastavnika, kojeg imenuje dekan, i dva studenta, koje imenuje aktuelni studentski parlament. Ovde se ne pominje nikakav eventualni sukob interesa, pa se dešava da parlament u komisiju imenuje pristrasne studente, ‘vojnike svoje stranke’, koji nisu samostalni u svom radu, što se u nekoliko slučajeva poznatih javnosti manifestovalo kroz nezakonite odluke samih izbornih komisija.

Ide se tako daleko da takva tročlana izborna komisija, koja utvrđuje i objavljuje rezultate izbora za studentski parlament, sa ‘dva vojnika svoje stranke’, ‘utvrdi i objavi’ rezultate koji uopšte nisu tačni. Takođe je, na primer, jedna izborna komisija većinski izglasala da „…u rubrici GODINA STUDIJA, dat je podatak o GODINI STUDIJA, a trebalo je da bude…“, kao nešto drugo, a ne to što piše, i eliminisala svoje konkurente iz izborne trke.

Imali smo i situaciju da su ‘dva vojnika svoje stranke’, na jednom fakultetu, u ime izborne komisije, bez prisustva člana komisije iz reda nastavnika, uskraćujući mu elementarno pravo da učestvuje u odlučivanju i da glasa, na nepoznatoj lokaciji, u nepoznato vreme, isključujući javnost, ‘donosili’ nezakonite odluke na kojima su, kasnije, insistirali da se izborni proces nezakonito i nastavi, pa je zbog toga i sam izborni proces zapao u ćorsokak.

Tako smo, umesto afirmacije učešća studenata u odlučivanju po pitanjima koja ih se tiču i za koja su kompetentni, došli do antiteze koje se veći broj studenata gnuša i odbija da učestvuje u takvim procesima.

Ipak, najveći defekt zakona, kako ga lično vidim, jeste što isti, institucionalno, konfrontira đake sa svojim učiteljima, dok je u stvarnosti situacija potpuno drugačija, koju, kao takvu treba negovati i podsticati. Slično je to situaciji u kojoj se samo Ministarstvo prosvete, godinama, postavlja kao nad-organ, organ koji nepromišljeno nameće štetna rešenja školama, umesto da shvati da ono treba da bude servis i podrška celokupnom obrazovnom sistemu.

Nismo se ovde ni dotakli lukrativnih aspekata ovakvog studentskog organizovanja koji čine potku ovog zakona. Da li studentske organizacije moraju biti zasebna pravna lica koja kao takva vrše uticaj na obrazovni proces, ili je primerenija neka druga forma? Radi se o još jednoj nezdravoj analogiji sa privrednim društvima.

Treća je tek posebna tema. Pod čijim su, zapravo, uticajem, već decenijama, pojedine studentske organizacije? Da li ima upliva političkih stranaka u njihov rad? U ovom listu smo već imali svedočenja o flagrantnom mešanju stranačkih funkcionera, direktora javnih preduzeća, u studentske izbore za parlament i rad nekih studentskih organizacija, a u okviru opšteg i šireg nerazumevanja uloge obrazovanja u našem društvu.

Autor je bivši dekan Ekonomskog fakulteta i prorektor Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.