Ova pojava ne treba nikoga da čudi jer je ona kod nas već ustaljena i uobičajena. Neću reći i da je normalna. Ali kad god se tako nešto desi, uvek se u postavlja pitanje, otkud te „slavne“ ličnosti u politici? Ta veza je vrlo lako objašnjiva.

Jedan od glavnih motiva da se uključim u politiku iako sam svojim poslom i karijerom književnog prevodioca više nego zadovoljna bio je – nažalost nikad u potpunosti ostvaren a kasnije i potpuno zanemaren i odbačen – tadašnji plan udruženja u koje sam se svojevremeno uključila da osnuje Savet za kulturu koji će se baviti unapređenjem kulture u Srbiji. S obzirom da kulturu smatram sinonimom za civilizaciju i osnovom nacionalnog identiteta i načina života, verujem da bez značajnog napretka u kulturi ne može biti ni opšteg napretka u društvu. A pošto je takozvani „parazitski sistem“ definisan kao jedan od najvećih, ako ne i najveći problem Srbije, istakla sam tada da taj parazitski sistem obuhvata i srpsku „kulturu“, tj. estradnu kulturnu scenu koja je u Srbiji dominantna i sveprisutna i da, štaviše, taj kulturno-estradni faktor čini vrlo bitan deo čitavog parazitskog sistema u našoj zemlji. Jer kao što imamo parazitsku partokratiju, isto tako imamo i parazitsku estradnu kulturu, dok se pravi kulturni sadržaji neprestano guraju na margine i gotovo gerilski bore za opstanak. Jedini sadržaji koji se neguju u javnosti i medijima jesu, čast izuzecima kojih tu i tamo ima, banalizovani populistički sadržaji koji se dobro uklapaju u sveopštu klimu i sliku društva u Srbiji. Samo takvi sadržaji odgovaraju političkoj strukturi a naročito vlastima Srbije, jer pravi kulturni sadržaji podstiču kritičku misao i navode građane da misle svojom glavom, i promovišu istinske kulturne vrednosti i obrazovanje, koji su u ovakvom društvu kakvo je naše nepoželjni. U tom smislu, parazitska partokratska politika i parazitska estradna kultura čine zatvoren začarani krug, jer jedna drugu podstiču, podržavaju i održavaju.

Dakle, cela priča je vrlo jednostavna. Promoteri estradne parazitske kulture opstaju na sceni godinama i decenijama, nipošto ne dopuštajući da se u javnosti i medijima pojave oni koji rade, stvaraju i misle drugačije. Sasvim je normalno da je u takvoj situaciji, pogotovo kada su mediji pod potpunom kontrolom vladajućih struktura, a to je u Srbiji slučaj već dugi niz decenija, nepoželjno i nemoguće da stanje u kulturi bude drugačije. Uostalom, kultura ne predstavlja samo umetnost već i sistem vrednosti i celokupan način života. Stoga bi drugačije kulturne vrednosti podrazumevale i promovisale i drugačije životne vrednosti i odnose. Iz toga sledi da se stanje u srpskoj kulturi ne može promeniti bez širih i celovitijih promena, kojih za sada, nažalost, još uvek nema na vidiku. Za njih ćemo tek morati da se izborimo.

Autorka je narodna poslanica