Pohod varvara na Gudurički vrh

Nama, Vrščanima, omogućava da sa tih, za nas ozbiljnih visina, posmatramo lepote pejzaža i uživamo u miru, tišini i čistom vazduhu. Mnogi planinari, iz Srbije i okolnih država, znaju za ovu destinaciju i rado je posećuju. Gudurički, zajedno sa ostalim vrhovima naših planina i kulom stražarom na jednom od njih čine deo identiteta svakog od nas i zapis u kolektivnoj svesti koju nosimo i prenosimo potomcima.

Sa tom slikom nanizanih pitomih vrhova, koji se zaštitnički nadnose nad našim gradićem, osećamo se bezbedno i ušuškano. Oni nas čuvaju, a mi smo im zahvalni i to osećanje uzvraćamo ljubavlju i brigom za svaki deo te nemerljive lepote koja nam je, bez naše posebne zasluge, data.

Iznenada, nad našim prirodnim dobrom nadvila se ružna senka pohlepnih varvara i vandala, koji godinama uništavaju i rasprodaju prirodne resurse države, ne bi li zadovoljili sopstvene nezajažljive apetite. Neki njihovi, pod plaštom zelene energije, sebi pribavljaju ogromnu materijalnu korist od izgradnje vetro parkova.

Ako ste deo te bande, sve je jednostavno. Država (odnosno, njeni osiromašeni građani) stimuliše taj posao subvencijama kroz račune za struju, koje mi plaćamo. Za oko im je zapao potez u Južnom Banatu, između Padine i Samoša, gde je planirano da se izgrade 146 „vetrenjača“. Na brzinu su napravili firmu Wind Park Samoš, i registrovali je 24. septembra ove godine.

Prema podacima iz APR-a ovaj pravni subjekat ima jednog zaposlenog, u ulozi direktora.

Realizaciji projekta je zasmetao meteorološki radar u Samošu, koji na tom mestu, preko dvadeset godina, prikuplja podatke o vremenskim prilikama. Republički hidrometeorološki zavod, kao vlasnik tog objekta, umesto da ukaže investitorima na zakonsku obavezu da oko radara u prečniku od 10 kilometara ne smeju da postoje drugi objekti, zatražio je od Ministarstva za zaštitu životne sredine da pronađe novu lokaciju za radar.

Neko od tih „čuvara“ prirode, otkrio je da bi radar odlično pristajao Guduričkom vrhu. Krenulo se u brutalno kršenje svih zakona o zaštiti prirode. Pošto je taj deo Vršačkih planina pod najvišim stepenom zaštite, koja podrazumeva da se na tom lokalitetu ne smeju vršiti nikakve intervencije, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu prirode, naložio je Zavodu za zaštitu prirode da promeni Prostorni plan područja posebne namene, i sa predela izuzetnih odlika, u koji spada najviši vrh Vojvodine, skine prvi stepen zaštite i prevede je u niži.

U ovim ustanovama bi trebalo da rade stručne osobe, koje shvataju kakve bi nesagledive posledice po prirodu, ovakva odluka mogla da ima.
Pokazalo se da stručnost i profesionalna etika lako ustupaju mesto nekim mnogo nižim „kvalitetima“ tih profesionalaca, jer su naloge bez pogovora izvršili. Nisu se potrudili da u svom naručenom planu daju bilo kakvo objašnjenje, zašto se poništava dosadašnja kategorizacija. Jednostavno su uradili šta im je naređeno i nastavili svoj nečasni posao organizujući javni uvid i javnu raspravu o ponuđenim izmenama plana. Javni uvid su organizovali u Vršcu.

Predstavili su nam se ljudi iz Zavoda za urbanizam Vojvodine, sve sa akademskim titulama, i na naše primedbe odgovarali da oni samo predstavljaju inicijalni dokument na koji treba da stavimo primedbe, na koje će odgovarati komisija koju će formirati. Podneli smo niz objektivnih i ozbiljno sročenih primedbi, i ukazali na brojne mahinacije, kojima se krše svi zakoni o zaštiti.

Komisija nije želela da se sretne sa nama, pa su organizovali on line raspravu. Ponovo, desetak ljudi sa brojnim titulama i respektabilnim zanimanjima, preko video zuma, nas obaveštava da su sve naše primedbe odbačene, što zbog njihove nenadležnosti što zbog proizvoljnog tumačenja zakona. Pitanja nam nisu bila dozvoljena. Bez namere da nam pošteno kažu šta misle, poslali su nam podlu, bahatu poruku, koja je paradigma terora koji nad nama vrše, takozvani, državni službenici.

Ne primećujući da im je mikrofon ostao uključen tokom pauze, jedna od članova komisije nam je poručila da im ništa ne možemo jer su oni pribavili sve dozvole, i da je bolje da još malo šetamo do Guduričkog vrha, dok je moguće. Nismo stigli da joj poručimo da su naše namere drugačije.

Mi želimo da još dugo posećujemo naše planine, i da ih netaknute ostavimo našim potomcima, kao što smo ih dobili od naših predaka. A, i da smo rekli, bojim se da nas ne bi razumeli, jer oni prirodu vide samo kao mogućnost za zaradu.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.